Nova Evropa

сматрају се сигурнима само они који репрезентирају главне основке његове. А друго застарева, отпада. И људи, преварени, разочарани, заман протестују, прете, желе повратак у старо. Повратка. нема.

У развоју цивилизације многа су та звања »радника духом« била одиста нужна, произашла из потреба живота. Но веза је њихова са животом попустила, прекинута је, те су та звања данас без сврхе, уметне творевине. А живот је немилосрдан, живот уништава све непотребно. Треба стога рећи у лице тисућама тих људи ту истину нашега доба, истину која жеже, која боли, која је у својој натоти страхотна: Ваш рад у наше време постаје непотребан. Он је залишан. Он смета. Он сапиње живот, не допушта, му да

дође до изражаја. — Узалуд дика, протести, незадовољство. Постулат времена мора се провести. Чиновничко питање, питање »радника. духом«, — то није питање повећања плата, припомоћи,

додатака на скупоћу, обитељских итд. доплатака, јер свако такво повишење значи повишење пореза, царина, такса, значи већу скупоћу, значи сеешиз из којега се не може изићи. Решити чиновничко питање значило би: решити га на његовим изворима, онемогућити разлоге који стварају легије људи који као тегобан терет висе над друштвом, не помичући га напред, поједноставити тај комплицирани, формалистички систем и апарал администрације до крајних могућности, смањити војску бирократа, на, минимум, и то на минимум људи којих ће посао бити од позитивне вредности. Решити питање »радника духом« значи: успоставити везу са животом, учинити да свако звање, сваки посао буду његов одражај, да изилазе из његових потреба, а не да целе категорије људи стоје на путевима као нешто чврсто, укочено, мртво, спречавајући слободан размах човечјих сила. — У данашњој администрацији, с њеном комплицираном бирократском машинеријом, какав ситни, незнатни акт, путујући поради формалности од надлештва до надлештва, од референта до референта, од одсека, до одсека, тута толико времена, толико новаца, толико енергије, колико не вреди стотину аката такове врсте. Ова та слагалишта, аката, деловодника, регистара, параграфа, каоса наређења, упута, прописа, — највећи део рада бирокрације —, имаде само ту сврху да. се сачува. баш та форма, та формалност, тај систем. Но систем почиње да тишти својом гломазношћу и државу и оне на које се примењује. И онда имаде само један излазак: уједноставити систем, допустити да ветрић слободе рада дуне и међу запрашене списе уреда, удесити администрацију тако да се она не исцрпљује, да не кулминира у непрегледном низу узгредних послова, који немају ништа, заједничко с њезином главном сврхом, и да буде оно што ба доиста требало да буде: најважнија, полуга живота, рад за живот. Онда ће и репрезентанти њезини мођи бити достојно награђени, и онда ће се доиста моћи звати радницима духом, људима који воде, управљају друштво, човечанство, к његовим далеким циљевима.

Чему данас звати духовним радом рад који је тако често по својим духовним квалитетама једнак нули, или је испод нулег

335