Nova Evropa

NO | | | | |.

Наше новине готово сваки дан доносе вести 0 случајевима бирокралске укочености, а зацело сваки дан стане толико људи, изилазећи из канцеларије, готово без свести, без мисли, пред вратима, дупкајући се прстом по челу: ко је од нас двојице луд дначи опсењавати себе, опсењавати друге, кад се таквоме послу подају незаслужени атрибути који та имаду уздитнути тек привидно. Бити духовним радником значило би, у истини, радити на проблемима који интересују човечанство, радити на остваривању што виших духовних вредности у друштву, у држави, — радити на томе, да што пре и што боље дођу до утицаја и до изражаја у структури друштва. духовни принципи, као одвраћање од чисто материјалистичких. А духовни живот већине тих данашњих »радника, духом« празан је и пуст, без садржаја, кудикамо празнији но житвот сељака аналфабета, јер је овај сачувао бар додир са својом земљом, чувство, а већину »радника духом« њихов је формализам исцрпао, исушио, тако да су од њих остале само неке врсте машине које по налогу, у одређене сате, почињу и престају функци-

јонисати. — Бити радником духом треба да значи, уздизати кул-

турни ниво свота народа, бити судеоником његових духовних покрета, налазити у своме срцу одјека за сваки порив што настаје у шсихи нације, интересовати се за сваки потицај који ју је кадар дићи на више. А културни живот веђћега. дела наше интелитенције данас то је: празнина, трач, новине, кавана, вино, жене. А њихов рад по својој објективној вредности, у одношају према опћим циљевима свакога рада, стоји у највише случајева испод продуката мануелних радника.

Цео духовни живот нашега народа репрезентира још увек неколико стотина, у најбољем случају неколико тисућа, раштрканих појединаца, из свих могућих звања, а духовни живог десетака THсућа наших »радника духом« кулминира у читању новина, у фанатичном политизвирању, у свему ономе што има најмање везе с предметом који би по звучноме епитету морао бити главни елеменат њихова значења у животу. Наши књижевни листови, након краћег или дуљег времена, угину, јер немају претплатника ни читалаца. Наше културне установе гину, исто тако, услед анемије, јер нема људи који би им удахнули живота, младости, полета, — и ако раде, њихов је рад просто механички, од навике, из обичаја, из традиције, — сметајући више главној сврси неголи помажући јој. Наше школе издишу под теретом формализма, шаблоне, укочености, настављајући аутоматски, HMS дана у дан, посао којему су сврху већ заборавиле. Наше су универзе, великим делом, само места где плаћени људи из године у годину читају непромењена своја скришта, дају оцене, и потписују индексе и дипломе. Наше су новине, углавном, још увек уређене за огавне страначке борбе и домаћи трач, најбоља лектира за пиљарице и беспослене пензијонирце. · (ви изговори на сиромаштво, на вапостављеност у друштву, на валуту, вреде мало или ништа, јер су, у односу према осталим артиклима, ипак још најмање поскочиле цене књигама. А онда —

336