Nova Evropa

бити радник духом требало би да значи: не моћинапросто живети без онога што сачињава животни позив човека. Док данас, радити духом значи за већину нешто што треба избегавати, што умара, што је тетотно и залишно,

Свака је класа, дошавши до премоћи у друштву, у држави, створила засебне категорије људи, који ће имати некакав засебан положај и бранити њене интересе, њезин облик владавине. Буржоаско друштво створило је читаве легије чиновништва. Но облик, тога, друштва, мења, се, њега ће пре или касније нестати, и највећи део звања што су се из њега развила, изгубио је већ досад своје право на опстанак. Ту не помаже што се људи бране, што хоће да продуже досадањи живот, спремни да руше све, и. сам облик владавине унутар које већина њих тек и има оправдање за, екзистенцију и њихово звање. Срушивши облик, срушиће сами себе. То није лек њиховој болести. Хтети извојштити веће морално и материјално признање за свој рад, не значи наринути се друштву својом физичком снагом, својом многобројношћу, јер већина друштва остаје увек конзервативна, спремна, на. заједничку дефенвиву. Ниједан раднички покрет није успео због многобројности штрајкаша, већ ради важности посла што га одређена категорија радника, извршује. Ако се хоће постигнути боље материјалне награде за рад духом, не треба ићи за, оснивањем синдиката, легија, војсака, које ће претити, или штрајковати, или тероризирати; ту има, само један, сасвим други пут: знати стећи вредност, уважење, цену своме нарочитом послању у друштву, задобити својим радом такво значење да, тај рад постане фактором без којега се никако не може бити. — А баш то као да »радници духом« нису никад ни покушали, нису никад ни помислили, јер осећају, свесно или несвесно, да њихов рад управо у духовном погледу значи тако мало. Већ имитујући мануелне раднике у истицању својих захтева, они несвесно изричу спознају коју би иначе тако радо хтели одбити од себе: Глете, та ми смо једнаки, побратимо се, помозите нам!...

Они нису никад ни желели да раде, него да служе. И они ће служити свакоме, — најреакцијонарнијој буржоазији, и најекстремнијим комунистима. Никад им смислом живота није био сам рад, духовни рад, а награда нешто споредно, наравна, последица чињенице, кад човек извршује потребну функцију у друштву. Рад им

је био тек нужно зло за постигнуће битних сврха њихова живота:

плате, титула, положаја, чинова, ордена. У нашим југословенским прилкама: најзадртији, најфанатичнији »бољшевици«, без труни икакве племените идеје, бег појма о идеалу социјалне правде, били су они којима је у служби аустроугарске власти било боље. А у одношај између делова нашега народа највише су забуне унели управо »интелектуалци«, они, којима, није до рада већ до тога, да о унапређењу, о положају, о части не одлучује неко далеко министарство него безброј повереништава, до којих ће лако доћи и мама и тетка и пријатељ и знанад.

Питање »радника духом« може се, дакле, решити само на један начин, а тај је: Прибавити увакење самоме раду а не. ономе што је

337