Nova Evropa

код рада узгредно. Уништити у структури друштва све оно што не придоноси ништа к опћенитом напредовању човечанства, што значи запреку. Извојштити слободу рада — да рад не буде више неко зло којему се човек покорава против воље, само ради круха, већ да рад извире из унутарњих склоности субјекта. [о ће интегрално решење проблема духовнога рада, решење на његовим из ворима, довести уједно до докинућа разлике између рада духовног и мануелног, јерје свакирадкојисеврши сљубављу, са срцем, према одређеној корисној сврси у својој битидухован рад, — колико и он значи да му је идејом-водилицом виши духовни принциц, принцип користи друштва, целине. Такво интегрално решење рада духом донет ће са собом и решење социјалног проолема, или бар приближење к њетову решењу — уколико је то уопће могуће, човечански.

У страховитој кризи која је снашла интелектуалце свих боја, и свих категорија, трпе уједно и они којима назив »радника духом« није само епитет него и смисао живота, које није за собом повукла блистава правнина речи већ искрена, унутарња, неодољива, потреба. рада на остваривању духовних вредности народа и човечанства. Имаде их свуда, по свима звањима — песника, учитеља, научењака, свештеника, итд. — ретких, осамљених, неспособних да се лактовима турају напред, да траже протекцију, да се наривавају, да прескачу чинове. И они су најбеднији од свих, јер велика већина, осталих другова по звању, проматрајући свој положај у првоме реду с материјалне стране, идући у првоме реду за удобношћу, за комотношћу, налави на стотине начина да задовољи тим својим примарним потребама. А ови су најтиши. Они се не буне. Они не прете. Они не остављају с клетвом и презиром својих звања. Они нису тако јефтини радикалци, знајући добро да је сваки претерани радикализам само степеница к најцрњем реакцијонарству. Они виде, знаду, осећају, свесно, интуитивно само једно: Догод још у свету одлучује мач, не могу одлучивати разлози духа. Гдетод је на првоме месту војска, сила, грубост — духовне вредности морају бити на задњем месту. Увек је било тако, данас је тако, и још ће дуго бити тако. И практична последица тога одношаја: Роуега е пида мал, Шовзона!...

Они ћуте, радећи мирно на великом делу векова, трудном и мучном, но с тихом и јасном свешћу да тај рад — невидљив, непризнат, нечувен, тако слабо награђен — мора, напокон, довести до победе. Само унутарњим, духовним прочишћењем, уздигнућем ч0века, може доћи до правилног одношаја између класа, народа, па“ смина. Приближавање је к циљу тако споро, тако ужасно споро, тако полагано, — но, у исти мах, оно је сигурно, непрекидно, и ништа, га не може зауставити. И ако епитет радника духом имаде бар нешто смисла, онда, га треба ограничити на оне, који му својим животом, својим борбама, својим тежњама подају основно значење: бити човек, бити увек, пре свега и у свакоме своме чину, човек, према свакоме н према свима; и допуштатн да нас у свим делима

338