Nova Evropa
gojem, društvom, lektirom, — i sa željom da padnem pred noge svakome od ovih bednih, polištenih vagonskih sudrugova, zakliktao sam zajedno s njima iz svega grla, ludo, obesno, s bolom ı nenadmašivim veseljem u isto doba:
=- О-6-6. —— — —
II
Svi govore o demokratizmu, o radu za narod, o narodnoj psihi, kao o nečem jasnom, odredjenom, poznatom — a samo pokušaj da se dodje u blizinu naroda, puka, mase, pa se podje i korak dalje od apstraktnih refleksija ı programa, baca nas beskrajno daleko od njeđa, zbunjuje nas, smućuje, čini nemoćnim i klonulim, Postoji jaz, vrtlog koji kao da se ne da prebroditi, koji ruši sve iluzije, koji pokazuje smešnost i najlepših teorija, I pokraj toga jaza, stoji čovek nem, zapanjen, u polusvesti, ne znajući šta sad,
Narod nije Šestinčanin na Jelačićevu frgu, nije Dalmatinac s lulom i perišima, nije Radićevac koji se buni, nije Kočevar sa svojom Фогђот, тје krajinski seljak sa širokom kapom od ovčje vune, nije Banaćanin u širokim svojim gaćama, jer narod uopće nije pojedinac, nije individuum, nego Je kao neki celoviti, jedinstveni, glomazni organizam koji živi svojim zasebnim životom, oseća svojim zasebnim čulima, misli svojom zasebnom logikom, funkcijoniše svojim zasebnim organima, Narod je kao neka golema, troma, teška životinja što se na svojim kratkim, zdepastim nogama miče — polagano, jednolično, bez užurbanosti, bez zasoptanosti, Njezin put kao da je uvek odredjen, stalan, bez mnogo zaokreta, bez zastajkivanja — i na svaki pokušaj da joj se promeni pravac, da joj se ubrza hod, da je зе ustavi, gleda ova golema, bezoblična životinja svojim velikim, ravnodušnim očima, bez naročitog shvatanja i razumevanja — Као da joj se govori jezikom trava ili ruda, Ona ide napred,
otovo sav rad inteligencije, ostajući na površini, uzurpirajući si pravo da odredjuje tok narodnoga razvoja i njeđove metode, sličan je komarcu iz priče o volu na paši, sličan je dečarcu što se srdi da vetar ne puše onako kako on hoće. Bezbroj sićušnih organizama selo je na ledja ove grdne životinje što se zove narod, pa joj grize kožu, vuče je za dlake, vičući razderanim, besnim, isprekidanim, zaglušnim glasovima: — Hijo! Gji! U stranu! — A životinja, mirna i ravnodušna, kao da i ne čuje ništa, idući svojim monotonim, jednoličnim korakom napred, ili tek neznatno zaokrećući glavomi, na veliko veselje ili zaprepaštenje onih što joj sede na grbači,
Ceo naš vek što se diči sa svog demokratizma, što je izmislio toliko različitih teorija kako da usreći svet, kao da još nije poznao jednu istinu, jasnu, očiglednu, glavnu: da narod nije desetak tisuća ljudi što žive medju teorijama, medju knjigama, od knjiga; da su oni tek površina, tanka, krhka kora na bezdanoj, mutnoj, bezobličnoj, tamnoj vodi što ih nosi, A narod — to je nešto alogično, neodredjeno, uskomešano, primarno, bez prave, mirne svesti, ali sa snažnim, neutaživim insfinktima i čuvstvima, Narod hoće da živi, on hoće na-
447