Nova Evropa

prosto da živi, bez obzira na unapred postavljene Iorme, izražavajući svojim životom sve mogućnosti svoje velike, tajanstvene, tamne duše kojoj ne poznajemo pravo ni površine, — Stojimo prema narodu kao prirodnjak prema prirodi: svrstao je sve pojave u kategorije, pokušao im odrediti uvete postanka, itd. No mogućnost različitih, drugačijih oblika delovanja prirodnih sila je tolika da se u jedan čas može porušiti sva ona veštački sazidana, komplicirana zgrada što se zove »prirodni zakoni«. U toj »psihi« narodnoj, imade toliko mnoštvo mogućnosti da se život izrazi na drugačiji način, Pače je najverojatnije da će razvoj i poći drugim putem nego što da mi predvidjamo, Sav je demokratizam našeda veka, stođa, u svome najvećem delu lažan, jer je apstraktan, jer je umetna konstrukcija, jer nema pravo8a sadržaja, jer se ne bazira na srcu, na čuvstvu, VEĆ IZVITE iZ mozga. A taj mozag nije Iormiralo iskustvo, život, nego knjige, te svi ti komplicirani, neporečni planovi što izlaze iz njega rasplinjuju se u dodiru sa životom kao pleva na vetru, — nestaje ih, smešni su, Jer narod najčešće nije škola, nije crkva, nije vašar sa svilenim maramicama i podvezicama, šarenim, čistim, blistavim suknjama kao na slikama, nego je pre čekaonica trećega razreda, zadimljena, zadćušliiva, popljuvana, polleušica sa slamnatim krovom, i s crnim, zemljanim, raskvašenim podom, nečistoća, kletva, tamnica.

Sav se demokraftizam našega doba svodi još uvek na propagiranje što širih »povlastica« političkih, — pravo glasa, rušenje analfabetizma, privodjenju širokih masa puka u životne Iorme što su ih stvorile više klase, Ali forma je samo lorma, i takav je demokratizam tek formalan, — a sva ta široka, nepregledna masa puka, koja bez svoga aktivnoša sudelovanja dobiva nova »prava«, ostaje svejedno hladna, nepoverljiva, Narod živi sa srcem, sa dušom, bez патос об intelekta, no u tu njeđovu dušu ne prodire nitko, ne približuje joj se nitko, i ona ostaje i dalje zatvorena, tajnovita, skrivena.

Svi oni koji nisu imali snage da prodru u psihu moderno obrazovana čoveka, da je proniknu, da izraze njezine trzaje u umetlničkim ivorevinama, navalili su, u svojoj neukrotivoj ambiciji za

slavom, na narod, na puk, na selo, kao na objekt koji se neće pro-

tiviti, te koji se može obdelavati po volji. I nastala je umetnost o narodu, literatura o selu; pričaju se ljubavne seoske avanture, opereini preljubi, večne prepirke спаћа 1 svekrva, gresi izmedju svekra i snahe, Amerikanci i Amerikanke, župnici i kapelani, beležnici, gazdarice, učiteljice — sav ovaj ofrcani, jadoviti, žalosni inventar cele naše seoske novelistike, od. Lazarevića i Tordinca do Pecije Petrovića i Veljka Petrovića, Svi naši autori, u najvećoj većini svih svojih stvari, gledali su i gledaju na puk kroz naočari kavanskoga posmatrača, kao na neku interesantnu životinjsku vrstu višega stepena ili s očima maivnog provincijalnog učitelja idealiste, U najboljem su slučaju dali tek :odbleske života, kao nehotice, instinktivno, osećajući, u časovima iskrenosti, svu zališnost i bednost svoga rada. — A. sav život, sav onaj podzemni, mukli, vekovni život naroda, što inače nalazi svoj

448