Nova Evropa

odjek samo u melodijama poput krika, i u lelujavim, fragmentarnim stihovima narodne lirike, u kletvama i usklicima, ubojstvu i patnji, — sav je taj život ostao još uvek u mrkom, nepoverljivom pogledu s kojim seljak gleda na sve one koji ne pripadaju njegovoj klasi, u bolnoironičnome grču oko usana,

Čitav naš moderni društveni poredak kao da se osniva na nesporazumku, koji bi mogao biti i koban, Kultura, civilizacija, su jedno, a život je drugo, Kultura i civilizacija podaju životu oblike koji su, možda, zgodniji, lepši, lakši, viši, — no u stvari teče život mimo njih, pored njih, ispod njih, snažan, silan, neustavljiv, i one mogu samo da ga regulišu, da ga pročišćavaju. da ga uredjuju, ništa više, Jer u času, kad mu one hoće postaviti spone, granice, koje su se u svome razvoju udaljile od njega, ruši ih elementarnom svojom snagom, jureći bezobzirce napred, — Kulturu, civilizaciju, uživaju samo re{ki, izbraniji, sretniji — a život, život proživljuju svi; život je svuda jednak — u zabačenu selu s analfabetima kao u gradu s univerzama, akademijama, bibliotekama, kazalištima..., Postoje rase, društvene forme, morali, klase, narodi, no život je samo jedan, isti, večan, s jednim istim zadatkom i jednom istom svrhom, U prljavim poilleušicama dalmatinskog Zagorja i u belim zidanicama Vinodola, u snežnim kolibama eskimskim i pod šatorima tropskih krajeva, u razasutim selima Veljkove Krajine kao i u modernim trokatnicama, svud ključa, svuda vri isti život: ljubav i smrt, borbe i razočaranja, večiti neprekidni napor za srećom i, konačno, bezutešno smirenje, Samo što jedan čovek izriče svoje bolove bujicom lepih i zvučnih reči, a drugi zatomljuju izraze svojih čuvstava stištući čvršće zube, Jedni se žale na udes, prete mu se, padaju, posrću, dok drugi primaju udarac sa skrušenim držanjem ljudi koje ne iznenadjuje ništa; jedne su klase stvorile bezbroj nijansa jezičnih za iskazivanje svih mogućih gradacija čuvstava, dok su druge zaostale u izricanju svega onoga što ih zaokuplja, služeći se Jednom rečju za sve skale osećaja, od najtragičnijih unutarnjih sukoba do najnestašnijeg, najdetinjskijeg veselja,

Narod je kao golema, nezgrapna, mucava životinja, Što sve svoje unularnje frzaje, bolove, nade, patnje izriče na nekoliko primilivnih načina, što sve najviše probleme koji ga muče i ne daju mu mira iskazuje u nekoliko rečenica — jednostavnih, golih, priprostih, fako jasnih i razumljivih, da se čini da i nemaju značenja, sadržaja, smisla, Narod — kolos, neman — u svojoj se nemoći pričinja kao dete koje se muči da iskaže najednostavniji pojam, nemoćno, uplašeno, nespretno,

Razlikujemo se po odelu, držanju tela, pokretima, frazama, stanovima; no pod ljuskom koja je krhka, u časovima kad golemost bola

i iznenadjenja naglo skine svu tu pozlatu što je stvoriše odgoj ı

društvo, ostajemo jednaki svi — pastiri i umetnici, trgovci ı vagabundi, naučnjaci i ratari., U zabitnim, prezrenim, ostavljenim selima, medju redovima pešadijskih pukova, imade umnijih, izradjenijih Н21Jonomija negoli medju redovnim članovima burza i polaznicima grad-

449