Nova Evropa

Remb6ć, ili filozof Volter, dekadent Bodler, ili naturalist Zola, idealist Žorž Sand, ili mudrac Lafonten. Ipak, Lafonten nekako nije na svom mestu u ovom gornjem društvu, Ne bi bio mnogo više na svom mestu ni da smo redjali književnost isključivo 17, veka, njegova veka, 17, vek je voleo pelerine, špade, obrazine, tragikomiku iz novela nesrećnog Skarona a ne iz mudrih basana, A što je najgore, Lafonten nema nigde na svetu svoje pravo mesto, Nijedna istorija književnosti, nijedna literatura umetničkih eseja, nijedan bakrorezac ili crtač, nisu još dovoljno ocenili, odredili, podigli i proslavili basnu i njene tvorce, a pogotovu ne basnu i njene pesnike, u koje, nesumnjivo, dolazi LaTonten, i pre Krilova,

Stari Grk Ezop rodio se mudar, a zla sudbina ga je načinila još i krotkim,. Lesing i Dositej bili su mudri, ali nisu bili ni nesrećni ni krotki, Lafonten i Krilov rodili se najnesrećniji medju mudracima, rodili se pesnici,

Čudan mora biti proces stvaranja kod basnopisca koji je poeta. Pesničke ideje i forme idu obično gore, u vizije i u iluzije; misao postaje sve lakša i eteričnija. Ideje u basni, ma koliko revoltne, gorke, sažaljive, ili pravedne, idu dole, iz travestije u travestiju, sve niže i niže, i svršavaju u ćelavom mladoženji, razbijenom loncu, ovci ili magarcu... Mora li takav pesnik imati suvo srce? ili, ako je to apsurd, mora li takav pesnik biti proklet i nositi u srcu jalove ljubavi i mržnje? Ili je pesnik-basnopisac jedna od retkih varijanata medju poetama, ona u kojoj je autor na najteži način rešio pitanje da ne piše s e b e, ne piše čak ni tipove koji bi mu bili svoji.

Ali, ako poslednja pretpostavka sadrži i najmanji deo onoga što znači Lafontenovo delo, Lafonten je onda stvarao baš u onim mukama kojima se svi pesnici najviše diče,

Lekont de Lil je čudesnom jednom snagom sakrivao sebe u svojoj poeziji. Mopasanovi kritičari se, bez izuzetka, dive tvrdom Normandjaninu, koji je nesamo pisao bez sebe nego nije pisao mi za sebe, jer ni u jednom trenu svoje književnosti nije odao koga od svojih junaka voli a koša ne voli, Kojim li su zaobilaznim putem taj lirik i taj novelist morali nositi svoje osećaje i svoje doživljaje daleko od sebe! A kojim li je tek neputevima morao ići pesnik Lafonten, da bi od vrele i tužne ljubavne pesme načinio basnu Dva Goluba; da bi bol, nesamo svih umetnika nego svih ljudi koji su carevi i budale života, stavio u starog i nravoučitelnog Cvrčka i Mrava; da bi, najzad, ceo jedan pogled na svet, duboku jednu žalost celog čovečanstva, izrazio u basni o Magarcu?

O magarcu? O kojem, jer mnogo magaraca ima u svakoj knjizi mudrosti, O onom jednom, jedinom, velikom Magarcu, koji bi trebao biti refleksija, orakul, pa možda i spomenik, i tolikim narodima i svima vremenima. Magarac, koji ne može bez gospodara i biča. Koji nije umeo podneti dobro, nije hteo biti slobodan, bojao se odgovornosti, utekao ispred zla, zaboravio uživati i radovati se koji nije imao smisla ni snage za dužnost i ljubav, za svega dve stvari, ili drugim rečima, za ceo život.

88