Nova Evropa

Čovek je do tragike očajan ! до осајапја poništen О tih nekoliko lakih stihova Lafontenove basne, Lakih stihova! A koliko je istorijskog iskustva i pesničkog osećanja, koliko irpljenja, обогсепја, rezignacije i poslednje nade, leglo u tu malu tvorevinu, čiji je impuls jedno veliko osećanje, čiji je izraz ipak samo žaoka, zbog koje je sramofa plakati, Koliko raznih tipova, upravo svi tipovi života na zemlji, kriju se u toj basni, Političar, ljubavnik, javni radnik, vladar, i pesnik, poslednja sudbina koju je Bog ostavio čoveku na zemlji fu je u tom Magarcu!

A stihovi te basne su prava pesma pravog pesnika, Kao šta su prava pesma i Krilovljevi stihovi o Traški, nesrećniku, koji je sekao rukave da produži peševe, i bio smešan tamo gde je zakrpljen, i bio žalostan tamo gde je 86; a nije mogao drukčije, jer Je Imao samo jedan kaput, i samo jedno shvatanje „., Prave pesme su to, jer im se deca raduju i smeju, a odrasli dugo nad njima ćute, Jedno samo nedostaje, Niko nad njima ne plače,

Basnopisci su bedni mudri pesnici, kojima nije data suza, NJihove duše imaju i ljubav i sumnju i tugu i gorčinu, ali njihova je strast u griži savesti, u nerazrešenom bolu iz koga suza ne teče. Njihova srca znaju i čežnju i odricanje, i svetost i nevaljalstvo, ali njihova je mudrost dođmatična i autokrafska, i zato se pred njom čovečanstvo spušta na medijokritet, izraz umetnosti ograničava na poznatim i verovainim opštostima, heroji života izlaze odrpani i smešni, a svet Je — svet magaraca, kurjaka, majmuna, i žaba „,,.

Tako je pisao autor basana Lafonten, Pesnik, koji nije smeo ići za varkom lepote, a nije mogao ići za матот istine, pisao je onda tako »pour que cela famuse«, Siromah Lafonten ,,, Možda je i onaj gimnazist budući basnopisac, koji je na onom strašnom mestu spomenuo Lafontena »pour que cela lamuse«? Možda je i Gospod Bog jedan veliki basnopisac, koji je stvorio Lafontena »pour que

cela L amuse«? Isidora Sekulić.

Млада њемачка лирика.

Њемачка, лирика, у историји свију манифестација германскога духа, била је увијек на видноме мјесту, а почесто и на кормилу; она је, углавноме, давала иницијативу активизму И, споредно, распиривала страсти, стварала расположења, бодрила и соколила, вјером, и опијала музиком слутња. Отуда и долази, да су извјесне епохе њемачке историје и културе добиле своја имена

по имену пјесничких покрета, који су се догађали у исто вријеме.

Да споменемо само »ЗЕшт ипа ОПгапб«,

Графичка, спирала из тога времена, коју је тешко пројицирати због обиља парнасовских имена и створенога баласта, свршава, у предпоследњој генерацији, раздвојена у три линије, може се рећи: у три главна имена, којима је карактеризована лирика старије тенерације: Stefan George; Rainer Maria ЕЏКе, и Hugo. von

89