Nova Evropa

Поред тих тежња, млада је генерација ступила у отворену борбу против реалности данашњега времена. Несамо да спасе у човјеку оно што је човјечанско, него да ослободи и вријеме, садашњицу, од буржоаских и конвенцијоналних окова све тежега данас. Она се вратила тражењу и откривању примитивно-етичкога, елементарно-племенитога, и урођено-доброта, _и њезине су темен ту: човјек, свијет, друг, брат, бог... Исходиште свега, и повратак свему, главни проблем и главна основица те поезије остаје, дакле, увијек: човјечанство. Квалитети те поезије најаче се манифестују у њезиној интензивности. Из сваке строфе види се да је та лирика рођена у болу стварача, створена из унутарњих потреба. Тражећи ново човјечанство, новога човјека, брата, друга; тражећи нову домовину и нову вјеру, она је постала религијозна. Лутајући по мраку тражења, једино је божанство њезина бакља и њезин луч:

» — ХИудв жоЛеп 1: linger in dieser Verheerung, Bruder? Der Strom ist ins Schlechte đelenkt; sein Lauf wižlzt dorthin, wo wir nicht sein wollen.

— Vas rulen wir unseren Trimmern? Die Uberschwemmung blieb Sieger, Ein Scbiff, Genossen! Unser ganzes Land fidr ein Schiff,«

(Paul Adler: »Die Strome«; »Verkundigung«.)

Ако се читач реши атавистичког скептицизма и предрасуда, доћи ће до срећних констатација. Млада њемачка лирика нема индивидуалних сната, које би се дигнуле високо над своје вријеме, интуицијом генија и пророка, али имаде једну младу, борбену колективност, прожету дубоким осјећајима и занесену идеалима. А свака борба за, напредак човјечанства, за позицију човјека, за. братство, као и свака борба против материјалистичко-циничне цивилизације времена, заслужује нарочиту пажњу и поштовање. Она, диже на својим барикадама, на којима је спремна и да гине, високо и поносно барјаке новог идеализма.

Густав Крклец.

Jedna Adisonova kritika. („Spectafor“ — Jr. Nr. 5: Ulorab 6. marta 1710.)

Jednoj se operi može dopustiti da bude krajnje raskošna u svojim dekoracijama, budući da je njena jedina svrha da zadovolji čula i održava nebajnu pažnju u publici, Zdrav razum, medjutim, zahteva da u sceneriji i u mašineriji ne bude ničeg što bi moglo da izčleda detinjasto i absurdno, Kako bi se smejale šaljivčine iz doba Kralja Karla, da vide Nikolinija izložena buri u odelu od hermelina, i gde plovi u otvorenu čamcu po moru od kartona? Na kakvo bi polje lakrdije bili odvedeni, da su ih zabavljali naslikanim zmajevima što bljuju grčku vatru, čarobnim kočijama u koje su upregnute flandrijske kobile, i istinskim vodopadima u veštačkim pejzažima? Malo veštine u kriticizmu bi nam pokazalo, da senke i stvarnost u istom komadu ne treba