Nova Evropa

ritorije, označivali su njome pojam onoga što je u krajini, na kraju države, Poljski istorik Samujilo Grondskij (1660) ovako tumači ovu reč; »margo enim polonice kraj, inde ucraina, quasi provincia ad fines regni posita«, Tako se onda postepeno javljaju kazanska, rjazanska, astrahanska, i sibirska ukrajina, Ukrajinski naučnici ustaju naročito protiv naziva »Mala Rusija«, i tvrde (naprimer, prolesor Gruševskij, »Istorija ukrajinske Rusije«) da je taj naziv neprirodan i uveden po Katarini II kao zvanični naziv za Ukrajinu, Pitajmo opet istoriju. Galičko-vladimirski knez Juraj II, u latmskoj povelji upravljenoj velikom meširu nemačkog reda Ditrihu (1335), naziva sebe ovako: »Dei gratia natus dux totius Russiae Minoris«. Kada je Mala Rusija ušla u sastav Poljske, bio je naslov poljskih kraljeva: »Milošću božjom kralj poljski, knez litavski, ruski, itd,«, dočim ukrajinskog naziva nije bilo, Istraživanja naučnika Maksimovića, koga se ni u kojem slučaju ne može osumnjičiti sa rusolilstva, dokazuju da naziv »Mala Rusija« odavna postoji,

Ali podjimo malo dalje u razmatranju razvića »ukrajinske« države. Omiljenom je tezom ukrajinskih naučnika, kojom se služe da dokažu nesumnjivu istorijsku podlogu »ukrajinske« države: epoha kozaštva, naročito doba Bogdana Hmeljnickog. Opseš ovog članka ne dozvoljava opširnije prikazivanje kako je nastalo kozaštvo, niti ocenu njegove važnosti, te ostaje samo da se napomene, da sve to u istini ni iz daleka nije onako kako bi to hteli današnji ukrajinski istraživači, Bogdan Hmeljnickij, taj poslednji veliki hetman »samostalne Ukrajine«, predao je, kako kažu Ukrajinci, u svojoj lakomislenosti zaporoško kozaštvo u ruke varvara-Moskovljana; on sam, medjutim, govori o sebi drukče nego što to predstavljaju ukrajinski istorici, Evo nekoliko izvadaka iz njegove besede, držane godine 1654 u gradu Perejaslavu: »Neću položiti oružja sve dok ne vidim da je sav ruski narod oslobodjen iz poljskoga ropstva«; a боуогес o saglasnosti ruskoga cara da primi kozaštvo pod svoje pokroviteljstvo, kaže: »Ovaj Veliki, sažalivši se nad strašnim mukama pravoslavne crkve i Male Rusije, pristao je nakon šestgodišnjih molbi — — — ——, 1, na kraju, jednodušna izjava celoša Veća: »Hoćemo pod cara istočnoga, pravoslavnoga«! — Počevši od tog perejaslavskog ugovora pa sve do najnovijeg doba, stanovništvo Ukrajine nije stvarno učinilo nikad bilo kakav ozbiljniji pokušaj da se oslobodi »velikoruskog nasilja«, Jer buntovne izdaje Mazepe i Vigovskoga ne mogu se ni u kom slučaju smatrati ozbiljnima, i karakteristično je, da »ukrajinska istorijas smatra Mazepu najvećim junakom, koji je digao ustanak za oslobodjenje Ukrajine. U stvari, to je bila prosta izdaja, jer je Karlo XII Švedski obećao Mazepi, u slučaju uništenja ruskih armija, ne Ukrajinu, nego grad Vitebsk, koji leži daleko od granica Ukrajine; osim toga, Mazepi je pošlo za rukom da pridobije tek 6000 kozaka, dok su drugi ostali verni Petru L Sve do današnjeg dana smatra stanovništvo Male Rusije Mazepu izdajicom narodne stvari, I drugi »narodni junak i mučenik«, Vigovskij, oslobodjen nastojanjem hetmana Hmeljnickoga iz tatarskog zarobljeništva, nudja u ime priznanja svoje usluge poljskome kralju

146