Nova Evropa

претпоставља идеалну измену добара. Ова је наука наишла на плодно тле особито у Енглеској. Под притиском јавнога мњења (агитација манчестерске школе), Енглеска је увела слободан увоз без наплате парине, за скоро све продукте осим за неколико, па и за. ове није га увела више из фискалских него ли економских разлота. Али су у Енглеској постојали и сви предувети за развитак идеје слободнота промета. Половицом прошлога века, у које доба пада и тај покрет, Енглеска, је била једина држава, са развијеном индустријом, па је могла имати отуда само користи ако читави свет широм отвара, врата њеној индустрији. Уосталом, нема сумње да је идеја слободнога промета теоретски потпуно оправдана. На другој страни, исто је тако недвојбено да би, подигнути једну јаку жељезну индустрију у крају који оскудева у жељезној рудачи и угљу, а евентуално и у стручној радној снази, био један економски апсурд. Јер тако продуцирано жељезо морало би да је далеко скупље нето оно што би се увевло из крајева који имају све предувете 38, развитак једне индустрије жељеза, — осим ако је увозна царина, тако висока да се исплати продуцирати жељезо у властитој земљи и крај свих економских разлога, који говоре против. На исти начин под заштитом увозне царине, и форсирање продукције неких пољопривредних артикала, који не одговарају тлу и клими, може само да поскупи продукцију. Крај свега тога, идеја Адама Смита, иначе скроз оправдана, има у пракси један велики недостатак који често обара, све њене добре стране.

Предувет за овакову идеју био би, да је цео свет, без изузетка, или бар да хоће да је, једна јединствена економска целина. Али то свет није, а — како изгледа — и неће да буде, већ сваке, па и мање државе, настоје да по могућности саме продуцирају све оно што им потребује. Џаче, све веће државе имају амбицију да са свим главним предметима светске продукције наступе као конкуренти. Да се то постигне, у колико им нису економски предувети погодни, морају се дизати високи царински зидови да би се отежао, или чак и онемогућио увоз са стране, те да се тако домаће тржиште оситура. домаћој индустрији. Додуше, и у средњем веку те у првим столећима новота века, наилазимо на сваком кораку на царинске зидове. Али је ту ситуација била сасвим друга: док су данашње царине углавном економскога значаја, ондашње царине биле су чисто фискалне мере, а да се о каквој заштити домаће привреде није ни мислило. Равни владари, принчеви, па и сами слободни градови, убирали су царину за, све продукте који су пролазили преко њихова територија. То је уједно био једини начин, како да се напуне вечно празне приватне а и државне касе.

Наравно да увозна парина није у свим државама једнака. Оједињене Државе Америке увеле су током времена најачу заштиту своје индустрије тиме што су парине биле често прохибитивне, 060бито за артикле за које се чинило да би се у самој држави могли продуцирати. Велики развитак своје индустрије имаду, услед тога, Сједињене Државе да захвале балш тако јакој заштитној царини. И Велика. Британија била је током времена (особито за, ере конзерва-

153