Nova Evropa

и за време наполеоновских ратова пропутовао је целу Европу. У битци код Хлума (1813) одликовао се великим личним јунаштвом. Вратио се 1817 у Петроград. Ту је долазио у додир са најодабранијим интелектуалним круговима северне престолнице. Стојао је близу и младој групи познијих завереника декабриста, и они су та сматрали својим. Ипак нам је тешко замислити, да, се угледни аристократ у свему слагао са назорима. либералних декабристичких демократа, иако је од 1817 до 1818 спадао у петроградску ложу. Крајње нервован, Чаадајев је око 1820 преживљавао обичну младићску религтијовну кризу, и бавио се много делима немачких мистика. Отуда руска књижевна, историја, још и данданас сматра, мистицизам главним обележјем Чаадајевљеве филозофије. (То је мишљење о Чаадајеву сјајно и убедљиво опровртао Масарик, доказавши, први, да тај духовни син језујита, најизразитијих заступника папине политичке моћи, нема. ничега ваједничкога, са. »траноцендентном гтлоријом« мистичара, али утолико више са, рестаурадијоном и реакцијоном политиком Свете Алијанце.) О декабристима, је Чаадајев општио зато што су они, у тадашњем вишем петроградском друштву, представљали редак изузетак духовно ак· тивне омладине; сасвим се слагати с њиховим волтеријанским рапијонализмом, то можда, ипак није могао младић пун романтичне осећајности. Вероватно је да о декабристичком погледу на свет није мислио много друкчије ни тада, него касније (1837) када је филозофију декабриста називао леденим деизмом, у коме скепса стоји изнад мисли. Тако је онда равумљиво што је петроградска. полиција, 1826, после угушеног декабристичког устанка, Чаадајева, који се таман вратио из иностранства, прво затворила, па затим опет пустила. Префињени аристократ, Чаадајев је, много радије нето с декабристима који су се одушевљавали за, »везу владара с народом«, општио са, привилетисаним високим круговима, који су се одушевљавали за везу владара с аристократијом.

У тим привилегованим аристократским круговима Петрограда, био је тада у моди католицизам, и биле су у моди симпатије за језујите. Исусовци су у то време држали у Петрограду панзијонат, у коме се васпитавало три четвртине руске аристократске деце. Неки од питомаца, прелавили су и у католичанство, и образовали друштво руске католичке пропатанде. Најактивнији међу тим конвертитима били су Зинајида. Волковскаја, и језујит Гагарин, издавач Чаадајевљевих списа, на француском језику. Кад се Чаадајев, 1817, настанио у Петрограду, нашао је тамо целу колонију франпуских језујита и њихових руских присташа. Светски њихов поглавица де Местр (де Maistre) eh више није био у руској престолници, али је успомена на, њега била. још увек врло жива. Жосеф де Местр је, нешто пре доласка Чаадајева, развио био у Петрограду врло живу акцију као посланик сардинског краља, или, боље, као тенијални пропагатор реаклијонарне политике коју је водила (вета Алијанца. Написао је познаље књиге »Ри раре« и »бојебег de St, Рефетђоштв«, Опште уважен, прави Француз, оштроуман, даровит

239