Nova Evropa

душевни живот човечанства лежао је заривен дубоко у земљи и у природи. Знали су зањ само рушитељи, који су у његово име и срушили старо. А рушитељи су ретко у исти мах и градитељи. Нашле се тада романтичне душе, које су сањале о томе како да поруmene стубове дигну, од старог материјала. Те душе нису могле веровати да ће Августиново теократско краљевство божје на земљи остати само сан. Оне нису могле схватити да је све то само апријористична. претпоставка, саграђена на небу против земље, и да због тота, неће моћи пркосити баш оном времену које је испружило руке за стварним искуством.

У ту атмосферу је доспео, припремљен већ и од куће, Рус Чаадајев. Па онда, погледавши из те фатамортане садашњости и будућности на своју домовину, открио је у тој домовини велику пустињу н празнину. Вративши се пак кући, стигао је да види како у Петрограду тину његови некадашњи пријатељи, декабристи. Затворио се тада, 1826—1930, у једну замишљену самоћу, и писао, на франпуском језику, своја филозофска писма, која су, у ретким · преписима, почела доста брзо да круже по обема руским престол“ ницама, и да изазивају огромно изненађење. Без знања, Чаадајевљева, уредник »Телескопа« је једном приликом заварао цензора, свота, листа. на. тај начин што му је читао прво филозофско писмо, изостављајући при читању сва осетљива места. Тако је угледао света тај знаменити деђић, и, по Херценовим речма, деловао у руској јавности »као пуцањ који одјекне кроз тамну ноћ,« i

У том писму, које је упућено једној дами, и чини утисак пропагирања, верске идеје, Чаадајев полази од неопходности и важно“ сти живог верског осећања, и признаје да је поражен апсолутним недостатком тота осећања у руском образовану свету. Изражава. једну до краја негативну критику руске културе и цивилизације.

»Ми не спадамо ни у једно ни у друго велико друштво човечанства, ни на запад ни на исток, бев традиција смо и за једно и за, друто. Живимо као изван времена, и није нас се дотакло ни најобичније образовање.“ Што код других нестаје из живота, то код нас остаје у животу као површна теорија, као јалово имитовање речма. Код своје куће смо као туђинци, а скитамо се по местима горе но што се наши дивљи номади скитали по својим степама. Никада нисмо били млади, и никада нисмо имали перијод непосредне. елементарне, силне и страсне акције као други народи, који из таквих перијода црпу своје најлешне традиције, своју поезију и најплодније идеје. Историја наше младости прво је варварство, затим тамно и грубо незнање, најзад понижавајућа превласт завојевача. Обухватите погледом сва столећа која смо проживели, целу земљу у којој станујемо, и нећете наћи ниједног занимљивог спомена, ниједног достојпог споменика, који би вам крепко говорио о прошлости, који би вас живо и сликовито подсећао на догађаје.« Без прошлости и будућности, живимо само од садашњости и њених свакидашњих баналности. Божја Промисао нас је искључила из општечовечанског живота, и оставила, нас самима себи. Да достигнемо друге народе, и да уђемо у ток културе, морали бисмо изнова и засебно проћи мелу цивилизацију човечанства, која је прошла мимо нас. Народи живе од вла-

241.