Nova Evropa

религије, и ако су нас непријатељски односи избацили из те сфере, а бацили нас у категорију народа који не могу уживати све благодати хришћанства, онда је ваљда очевидно да на све могућне начине морамо тражити пут оживљења вере у себе. То је оно што сам хтео казати речма: да поново и засебно " морамо проћи кроз цивилизацију људског рода.« 5

__У другом филозофском писму развија Чаадајев своју филовофију историје. По њему, сви се историјски догађаји развијају око идеје коју је у ум човека или човечанства. ставио Бог. Про-

_ мисао, или савршено мудри разум, непрестано и непосредно води ум човека, и управља током историјских догађаја. Задатак историјографије јесте, да нађе и прикаже дело божанске идеје, незадовољавајући се механичним сумирањем факата и голом кроником. Равличне личности међу претцима може у правој светлости показати само онај историчар који се служи историјском филовофијом. Тећ из расправљања таквога историчара-филозофа могу људи сазнати, и то једаред за свагда: да је Мојсије показао свету правога,

Бота, а да му је Сократ оставио само малодушну сумњу; да је Давид био најсавршенији узор јунаштва, а Марко Аурелије једино занимљив пример уметничке величине и спољашне врлине; Аристотел ће им постати досадан, а Мухамедово име ће поштовати; Омира ће се застидети, а примиће мишљење Плалоново, који је, на подлози свог религијовног осећања, констатовао штетан утицај Омира на људе. Тек таква, историја, ће открити народима циљ, који лежи у коначном јединству њих свију. А томе циљу води народе само једна, идеја, божја: идеја духовна, идеја хришћанска. Све материјалне, »механичке« идеје водиле су, и воде, народе паду. Ове старе културе с таким идејама пропале су; а живела јеи живи само хришћанска култура, пошто је у себе примила вредности и оних прошлих. У средњем веку историјски је развој ишао одлучно идеалним правцем јединства. Затим та је дохватила реформација, и упутила га опет у паганску расцепканост. Што ни данданас историјографија није свесна свога, правог вадалка, кривица је до протестантских научника: они заклањају јасност Промисли, која, иначе, очигледно и неприсиљено води јединству. Протестантски научници одвише радо истичу ренесанс и хуманизам, подвлачећи у њима патански елеменат. А божју идеју човечанства, идеју јединости, чува само католичанство, само »видни знак тога јединства« Пала. Једино у католичкој цркви силази истина, са висина ума у нивине стварности, и сједињује божанске идеје и осећања с природним силама човечјег друштва у видљиво јединство. А невидљива црква протестаната, је уистину невидљива.

Треће филозофско писмо се бави, у великој мери,. о старокласичној уметности. Чаадајев иступа у њему врло оштро

против чулности грчке поезије, чију персонификацију види у Омиру. Жали што је омирска реалистична уметност устрану потиснула првашњу »вишу и најчистију« грчку уметност, која се, испред нове владарке, склонила у самотрачке мистерије, и у сенке других уточишта, изгубљених истина. »По моме мишљењу, Омир

243