Nova Evropa

нам је оставио у наслеђе једино опасни херојизам страсти, укаљани идеал лепоте, необуздану љубав за све земаљско. Ниједна култура није донела са собом ништа томе слично. Само је Грцима. пало на ум да идеализирају, и у идоле преобраћују, грех и влочин.« Средњевековна хришћанска уметност није хтела знати за ту поевију; а у наше време Омирови богови и јунаци поново су почелт да подривају хришћанску мисао. Толико смо опет у том блату, да нас од њега може очистити само неко велико кајање. При свршетку својих размишљања, — четврто писмо чини засебан есеј о архитектури, и, по суштини својој, не спада у исти концепт, Чаадајев се враћа оној тачци са које је и пошао, и која. је имала, постати полазном тачком мисли руских умних радника, тојест, спорном питању о томе је ли место Русијино на западу или на истоку. Док је на почетку тврдио, да Русија виси у ваздуху између једног и другог, сада признаје да она, »с друштвеном својом површношћу«, ипак припада западу. Очевидно је, говори Чаадајев, да ћемо стићи на запад, да ћемо се сјединити са судбином европског друштва. »Утолико ће нам онда бити боље, уколико се више будемо трудили да се слијемо с Европом. Досадашња наша поко-

лења дотицала се Европе само површно, остајући у себи код својих |

рођено руских празнина и самоћа. Морамо однеговати ново поколење, коме, наравно, не можемо дати оно што и сами нисмо имали, али коме можемо дати бар извесне идеје — не од нас нађене, додуше, него преузете од поколења — које могу лако задобити моћ традицијоналног елемента, и имати већу плодност нето наше властите јалове мисли.«

Пред широку јавност доспело је само прво писмо, датирано, врло значајно: »У Некрополису (тојест у Москви) 1. децембра, 1529«. Износећи та пред публику, 1536, уредник Нађеждин га је испратио с овом примедбом: »Уввишеност предмета, дубина и ширина поРледа, строга доследност израде, заслужују да се читаоци заинте-

: pecyjy за та писма«, којих да ће бити цео циклус. »Она чине це-

лину, коју прожима један дух, и која објашњава једну мисао.« Чаадајев је послао отисак првог писма Пушкину. Добио је од Пушкина овакав одговор: »Иако сам срдачно одан цару, морам ипак рећи да сам за све што видим око себе без одушевљења. Као писац, осећам гнев 8бог наших прилика, као човек осећам жалост. Ипак вам се кунем својом чашћу да за ништа на свету не бих променуо своју домовину, нити бих хтео имати другу историју до историје мојих предака, онакве какву нам је Бог дао... Бојим се да ће вам ваше мишљење о историји шкодити. Најзад, жалим што нисам био с вама кад сте рукопис дали новинарима.« — Пушкин је имао право кад се бојао. Већ под утиском првог писма — појединци су имали преписе и осталих — руско образовано друштво се усталасало и узбудило. Подитла се узбуна по салонима, по гостијоницама, по надлештвима. Гроф Бенкендорф сместа је написао представку московском генералном губернатору, кнезу Гаљицину, У којој каже да му је »директно несхватљиво, како је Рус могао тако нешто написати ,.. Срећом су становници наше старе престолнице

244

iylevazsiykaı alias ананас Nila: