Nova Evropa

напијоналног економа Фридриха Лисге можемо означити првим који је народну економију оснивао на принципу народности. У предтовору свом дјелу »Нацијонални систем политичке економије«, он каже: »као карактеристичну разлику система што сам га поставио овначујем народност. На. природи народности, која стоји међу индивидуом и човјечанством, почива, цијела моја, зграда.« Државна, је власт почела уједињавати све силе народа у економском раду, а. осјећај народносне солидарности омогућио је да су припадници свију класа прегнули да у заједничком раду даду све своје за за·_ једничку ствар. 0 i

Надијонална, је идеја, напокон, срећно оплодила и умјетност. Кад се је скренула, пажња, на народ, почело се интензивно истракивати народне творевине у умјетности и пјесништву, које су дотада. остале неопажене. То сада откривено народно благо утјецало је онда, са. своје стране, повољно на развој умјетности, и дало је нових потицаја. Исто ово важи и у хуманом смјеру уопће. Големе разлике, што су међу појединцима истог рода и језика настале услијед класа, уклоњене су, па је тек сада омогућено да се сви они почели осјећати једном цјелином. Тако је у свом почетку, дакле, надијонални принцип радио у корист хуманистичке идеје, јер је будио хумане осјећаје међу разним слојевима, једног друштва.

Али, надијонално начело није уродило само добрим посљедицама. Чим је оно једном постало оруђем активне, официјалне политике, није могло задржати својидеализам с којим се у свијету појавило. И што даље, све се више прљавштина навлачило нањ, уосталом неминовних прљавштина дневног живота. Идеја је додуше свеђер расла и јачала; али је онда, нарочито под заштитом јаких политичких сила које су је искоришћавале у своје сврхе, дошло до њене хипертрофије, и она је природно дегенерисала. И тако је она, почела, с временом, доносити више лоших него ли добрих пло-

дова. Чим је почела служити у обичне политичке сврхе, видимо

како се квари. Већ њезин први представник међу мјеродавним политичким личностима, Наполеон Ш, неустручава, се да тражи з% Француску Ницу. А шта се све одонда, није претендовало у име »неповредивогт« принципа народности; шта, се све није тражило, и шта све није отимало! Овака почињена неправда, свако нанесено насиље правдало се начелом народности. Има незрелих народа; које у њихову властитом интересу није "требало пустити испод туђе власти. Ради сваке и најмање мањине, анектовале би се цијеле инојезичне и туђе покрајине, све у име светог егоизма, народа! Данас. принцип народности не стапа, у једну пјелину само језично сродне друштвене групе, него присаједињује у једну државу и разнородне елементе да их касније денацијонализује. Треба се само сјетити како се ушло након Овјетскога, Рата у мировне преговоре на основу принципа, народности, и какове су све срамоте онда почињене. Али детенерисана, хипертрофија нацијоналне идеје још јен у једном другом правцу почела веома неповољно дјеловати на политичком пољу. Док је она. раније, радећ у смислу великог хумани-

301