Nova Evropa

католичке сестре у Христу. Послати су калуђери и други пренобожни хистерици по селима, народ је просто засут орошурама, пуним верске тајанствене глупости. Гностицизам је по себи леп, дубок, и гибак; свет је напаћен и очекује утеху, — организације богомољаца, ничу. Јављају се гностичке песме у десетерцу, у виду познате песме »У1ефопа« од Бонамике, и оне се страсно певају по молитвеним скуповима, слично севдалинкама са комишања. Узима, се, да у православном. делу нашега народа већ данас има, око 300,000 организованих богомољаца и богомољака. Унашред је послата просјачка братија у ратом придављену низину, да утре пут и баци семе. Затим је стигао благослов Њ. Св. Патријарха, званична, санкпија овго. Г. Николај Велимировић иде од места у место и одржава, молитвене скупове. У Крагујевцу одржао је окружни молитвени скуп, храбрио верне да, не сустану. По њему, богомољачки покрет је архиреволуцијонаран, бунт над бунтовима, — мутну реку на низбрдици може да очисти само Шумадија, религијозна и револуцијонарна... Донекле, Г. Велимировић има право. Овај је покрет револуцијонаран, уколико је незадовољан садашњицом, али он је ревкцијонаран, уколико тражи идеал у смислу доба Немањића. Даље, покрет је некултуран и нетолерантањ у њему су могуће појаве апокалиптичких устанака, спремних да дивљим фанатизмом испуњавају вољу Божју, и да на развалинама, савремене културе подигну нејасну и варварску идилу по слици магловите Правде Божје. Верујући у чудо, богомољац мисли да он лично може много да учини, и да се преокрет друштва може десити у свако доба, — схватање поступног социјалног прогреса њему је недоступно, Боље, можда, него ико други, Г. Велимировић зна то. Па, ипак, он је зрш из гесјог свега, овога, он је примењивач у нас идеја. Булгакова. Инкарнадија класне свести православног високог духовништва, хтео нехтео, он то мора да чини. Бујицу треба навести "на, своју воденицу. Ради тога, је Г. Велимировић, с благословом Њ. Ов. Патријарха, и сишао у мистиком засењену гомилу. Историја. нас учи, да никада револуцијонарни конфесијонални покрети, ка о такви, нису добијали благослов владајуће цркве. А чим је благослов дал, значи да је покрет престао бити независан и револуцијонаран, и да је самим тим постао средством. Зашто, уосталом, само у Италији поп Лујиђи Стурга да буде онако политички моћан, да од његове воље зависи образовање једног министарства, кад то може постати и у Југославији Г. Корошец, или Г. Велимировић! Затим, Југославија може добити облик савезне теократске републике...

Ја видим муњу у прноме оку Г. Велимировића, и као да чујем _њетов срдити глас: »Ниси ме схватио, заблудели сине мој! Ја сам дошао да обананим трећи стадијум светске историје, стадијум Духа Светога, и да помогнем да се оваплоти Јованово Јеванђеље. Хоћу хришћанство да приведем признању културе, а културу да ишарам млавевима светлости Христове науке. Хоћу само да поучим наше политичаре да не окрећу нос од мистике, а не да им преотимам политичко вођство. Ја проповедам само револуцију духа. То зна ои

309