Nova Evropa

se zbiva. Kao jedan od mukotrpnih naših seoskih drumova, koji su gazile vojske, begunci, i kiridžije, koji su u dubinu tla utapkavali ljudi i stoka sa teškim teretima svake vrste... ~

U svakoj monarhiji živi jedna vrsta kraljevske ideje, Ako je dosta snažna, ona podvrgava sebi svu kulturu i sav društveni život; a ako ne to, onda bar dobar deo političkog života, Petar Karagjorgjević nije imao od takve kraljevske ideje ništa, ni u krvi, ni u misli, ni u mašti, i nije uticao da se što bilo od javnog života formira prema njemu, Oko njega nije imalo dvorskih ličnosti; on nije isticao naklonosti da neguje naročiti duh, eleganciju, ili stil: on nije odlikovao kozere ili šaljivce sa talentima koji zabavljaju njega, Za njim nije ostao ni Salon Rata, ni Salon Mira, ni Galerija Og!edala,ni Dvorana Gobelina, ni zbirka krunisanih fotografija. On nije pokazivao naučničkih intencija, nije delio solomunske savete, nije iznenadjivao retorskim uzvicima., On nije bio monazrh slavopoja, anegdota, ni gala-predstava, Taj kralj bez kraljevskih eksсеза, pasiiš i ambicija, sa jednom večitom domaćinskom brigom, sa jednim seljačkim reglemanom na reči i delu, imao je, mesto sveda navedena, ljubavi za pokoravanje i odricanje, ono dakle što čini velike sveštenike i vojnike, a ne velike vladare ... Fiziognomija пјеgova dela, to je poslušan marš onamo kuda svi moraju, Fiziognomija njegove ličnosti, to je odsustvo svakog vladarskog parazitstva...

Ali, Petar Karagjorgjević, taj ustaša, taj zaverenik, taj kralj u zemlji bun3, taj vrhovni komandant prvih boraca na svetu, taj srpski Petar Veliki — živi u nama pod sasvim drugim imenom, pod imenom kralja-mučenika, Čudno ime. I čudni slučajevi, Sveta Rusija ima Ivana Groznog, a hajdučka Srbija ima dva vladaoca mučenila....

Medjutim, car Lazar je mučenik zato što mu je odsečena glava na ruševinama izgubljene države; a kralj Petar je silan, pobedonosni krali osvojene države. Koja je dakle tragika toga mučenika ?

Tragika Petra Karagjorgjevića je tragčika Rknez-Lazara, tragika knez-Lazara je tradika naša, Duše naše su od onoda carstva, najveći vladari naši se ne nanosiše zlatne krune od ovoga sveta. Kad smo na Kosovo pošli, izabrali smo ono carstvo; kad smo u Albaniju pošli, izabrali smo ono carstvo. Kralj Petar u Albaniji, to je duh Tmeza Lazara. Izlazak Petrove vojske iz otadžbine, to je pričest Lazareve vojske u Gračanici. Na Kosovu se s mrtvom kneževom glavom skotrljala kruna. U Albaniji je živi kralj sam sebi skinuo krunu i nabio trnje na čelo, Kosovski junaci se na krilima digli u ono carstvo. Albanski putnici su peške nosili duše svoje u ono carstvo,.,. Na kraju propasti, ili u početku slave, svejedno, — duše i vladari naši zadužbinu grade,

No, dužim i strašniiim putem no ijedan naš vladar sligao je u zadužbinu svoiu Petar Karagjorgjević.... Ne zaboravimo, da je taj veliki krali svih Jugoslovena umro pod tuščjim krovom, i da da mni večna kućica njegova nije gotova dočekala, Ne smetnimo s uma da je u tome simvol velikih i žurnih zadataka sviju nas, koji smo se s Petrom Karagjorgjevićem zavetovali i onom carstvu i ovoj zemlji,

Isidora Sebulić.

394