Nova Evropa

ђено и широко село, са свим врлинама, али и манама. честитог и бибтрог југословенског сељака. Београд је све абсорбовао. У њему се је слегло најбесље, али и најгоре. Дневне партијске борбе биле су огледало највећих врлина, као и најнижих страсти. То се одражавало у методама, управе, нажалост и онда када је наоружани народ напустио био своју земљу притиснут од мора непријатеља.

Ми »пречани«, тражили смо и нашли у Орбији наш Пијемонт. У њему смо могли и морали видети само најбоље у свему и свачему. Тако је било ф и морало бити, до ослобођења и до уједињења. Након ослобођења, требало је схватити и разумети, да су пречани били научени на једну администрацију тачну као сат, да је ту и такову администрацију завела била постепено једна од најстаријих европских држава на темељу вековног искуства, и да јој је такова, администрација управо требала, да, своје многобројне народе опречних интереса и пробуђене народне свести одржи под својом влашћу и на оку. Та администрација, била, је јачи ослон тој старој искусној држави од војске, клерикализма, и блудница. У дугим деценијама, одгојени народ под таком управном власти знао је врло добро где, што, и на ком месту може што да потражи; што смије а што не, али такођер и што је дозвољено а што не другој страни. Ако и много тога, није било по његовој вољи, али је све имало неки пут и неки стални ред. j

Ово је требало нагласити и разумети. Треба, се сетити како Монтескије прича у својим »Равматрањима о узроцима величине и пропасти Рима«, како су Римљани имали да захвале за пораст своје величине, у првом реду, томе што су попримили од свих освојених народа. оно што су код варвара нашли да, је боље него код њих, — на, тај су начин усавршавали и своју војску и своју управу и своје законодавство. Нажалост, та, лепа поука, није наишла код нас на потребно разумевање. Што се је код других мање искусних народа у прошлости одиграло, то се је код нас опетовало: онај део народа који је донео победу, мислио је да мора пошто пото — да би сачувао тешке тековине — све узде узети у своје руке, и гдегод је могуће поставити свога човека или човека, овога поверења, и свукуд завести свој начин управе. Отуда она манија, да, се све старо руши, и да се све пречанско одбија под именом »аустријанштине«. Последица, је тога, да су почела надлештва по мало ватајивати; да се је појавила, и осетила, правна, несигурност, да су угрожени државни интереси, и да, се напокон усколебала, цела, јавност.

Први, који је вавикао: »то је атентат на хрватство«, био је пророком. Након тога требало је само скок, да се направи хрватски фронт, па коначно и блок. И тако се је од једног опћег народног питања створило неко посебно »хрватско«, које је с дана у дан примало одређенији облик, док једнога, дана; није проглашена, уз велику театралност, хрватска република, да, јој се затим у Хрватском Блоку да коректура у виду федерације југословенских држава. — Иронија, је хтела, да, су неки који су најбучније устали били против племенског сепаратизма, против историјских граница, да су ти — форси-

195