Nova Evropa

i lepotom nego u vremena paganstva, Potreban je mit, da bi se došlo od realnosti do najviše realnosti. Nije istina da Je umetnost samo igra i raskoš i zabava, Nije istina da su priče, predmeti, slike, sve šarenilo, stvoreno i jednako u stvaranju pesnika, da je to samo igra uobraženja, koja pribavlja radosti i uživanja,

Ке богла zadatak umetnosti, naravno, nije u primeni nego u filozofiji, V, Ivanov smatra da je umetnost, i to umetnost simbolička, ona naglašavana sveza izmedju »ćelijskog« i »sabornog« načela, izmedju inteligencije i naroda, čije je otsustvo tako užasavalo, mučilo, i u očajanje bacalo i Dostojevskog i L, Tolstoja,

E. Anjičhov.

Критика европске културе код руских мислилаца,

У Л. Н. Толстој.

Сви мислиоци, које смо у овој студији досада прешли, били су искрени и дубоки поштоваоци европске културе, и њихов критички однос према, Западу долазио је увек тек као резултат ближег њихова познанства с европском цивилизацијом, и њихове темељније анализе начела те пивилизације. Код Гогоља и славјанофила, имали смо естетичку и филозофску оцену основице европске културе; та се оцена, постепено, продубљавала до религијозне критике Запада. · Херцен је сву пажњу обраћао на социјално политичке проблеме, али је и он главни корен јаловости и исушености Запада. видео у духовном филистарству, које му је, и у моралним и у есте- | тичким својим цртама, било одвратно. Али, код свих тих мислилада, после перијода њихова, заноса Европом, јављало се тешко жаљење што је култура Запада тако неизлечиво болна ...

Сасвим друкчије прилази европској култури Толстој. Врло рано, без сумње и под упливом Русоа (иако не искључиво зато), Толстој почиње осећати у савременој цивилизацији нешто извештачено, конвенцијонално, и лажно. У причи из младости »Козак«, забележио је: »Што је мање обележја, цивилизације било у народу, тим је више слободе осећао народ«. То суочавање природног и слободног живота с једне, и извештаченог, загушног, и лажног оклопа цивилизације с друге стране, изводио је Толстој необично снажно, и, са већим или мањим модификацијама, продужавао до конца. свог живота. Наравно — како он то и сам каже у »Исповеди« —- проблеми и идеали цивилизације нису ни њему остали страни; с извесним би се правом историја духовног развића Толстојева. могла окарактерисати као борба с начелима баш те европске цивилизације, која је живела и у њему. Најтежи је био Толетоју први озбиљни корак, тојест борба са вером у прогрес, борба са оном без-

273