Nova Evropa

релитијозном културом која. је и родила веру у прогрес. Даље етапе борбе — борба са социјалном, политичком, педагошком, и религијозном неправдом савремена живота — ишле су несравњено лакше. Из своје критике савремене цивилизације није Толстој одвајао ни Русију; премда, налазимо код њега црта које га зближавају са сјавјанофилима, са. вером њиховом у то да Русија и Словенство имају да прођу нарочите путеве.

Као први снажан и страсан протест противу цивилизације Запада, и њене бездушности и лажи, јавља се краћа приповетка »Луцерн«, која се односи на, 1857, тојест на прво Толстојево путовање у иностранство (било му је онда, 29 година). Париз је поготову учинио на, Толстоја тежак утисак, — присуствовао је тамо извршењу једне смртне казне. »Постало ми је тада јасно«, пише он у »Исповеди«, »да никакве разумне теорије постојећег прогреса не могу оправдати овакав поступак«. Унутрашња, борба, која је, како смо рекли, почела из ране младости Толстојеве, још се појачала: одвратност према цивилизацији и према Западу обузела је Толстоја утолико више што је, још увек, исто тако силна била и унутрашња веза са том цивилизацијом. Утисци париски били су, уосталом, тек један »шок«, међу многима, који су заоштравали и изазивали борбу, и водили је расплету усусрет.

»Шок« је био и онај случај о коме, са јединственом уметношћу, говори Толстој у тој причи »Луцерн«. „Аивео је он у Луцерну у хотелу, са многим туристима, Енглезима; и већ су га и они испуњавали »осећањима загушености«: све њихове конвенције и строге пристојности, које терају човека у самога себе, »лишавају људе једног од најлепших задовољстава живота, наслађивања 40века. човеком«. Али на томе се није свршило. Нашао се Толстој. једном приликом, на. тргу, где је у то време неки путујући Тиролац певао; песме су биле тако лепе, тако су дирале душе, да су придобиле и неосетљиве људе, будиле у њима утрнуту но вечну потребу поезије. Сакупљени се сити науживали лепог певања, али, кад је певач свршио, и пошао да у публици скупи награду, сви се окретали од њега и смејали му се... . То је ужасно узбудило и потресло Толстоја: »Осетио сам бол, горчину, и пре свега стид, стид за тог малог човека, за, гомилу, за себе, као да сам ја просио новац, као да мени нису ништа дали, и мени се смејали« »А ви«, обраћа се Толстој страсно гомили, а кров њу целом цивилизованом свету, »а ви, деца слободног, хуманог народа, ви, хришћани, ви, једноставно људи, ви сте хладноћом и потемехом одговорили на чисту насладу коју вам је пружио несрећни човек и просјак!« »Како тај факт, који би био немогућан ма у коме селу, како је могућан ту, где су цивилизација, слобода и једнакост доведени до највишег степена“ Да ли ширење разумне и себељубиве асоцијације, коју називају цивилизацијом, уништава. и оспорава. потребе инстинктивне и љубавне асоцијације; И је ли то та једнакост за коју се пролило толико крви, и извршило толико злочина « Та се питања дижу с таком напрегнутошћу, с таким болом, да Толстој није у стању да се заустави. »Непогрешиви, блажени глас... Овемирног

274