Nova Evropa

Духа ... не чује се од шумног, журног развића цивилизације.« Узбуђена, потресена душа Толстојева, одбацује власт цивилизације: » У ображено знање, тојест пивилизација, уништава .. . првобитне потребе добра, у човечјој природи. « Толстој иде смело, и без страха, до краја својих сумњи, и говори: »Ко ће ми рећи, шта је слобода а.

шта, деспотизам, шта цивилизација а шта, варварствог«

Док се у Толстоју кретале само сумње, док се израђивале тек основе његове критике, све дотле он још није био стигао до праве кризе. Као одјек на душевна расположења изражена у причи »Луцерн«, избележавамо редове из »Рата % Мира«, где Толстој говори о: »нејасном, искључиво руском осећању презрења, ка свему конвенцијоналном, извештаченом, ка свему оном што већина, људи сматра највећим благом на свету«. У једном педагошком чланку, (1860), Толстој пише: »Ми, лично, сматрамо напредовање цИвилИзадије као једно од највећих, насилних зала, коме се потчинио извесни део света; напредовање то, међутим, не сматрамо неизбежним«. »Прогрес благостања«, читамо на истом месту, »несамо да не произлази из прогреса, цивилизације, него му је, већим делом, супротан... . Ми, Руси, немамо никакових разлога да претцо-. ставимо, ни да смо дужни неопходно се потчињавати истом закону цивилизације коме се потчињавају европски народи, ни да је напредовање цивилазације неко благо.«

Што се даље развијао унутрашњи процес у Толстоју, тим се више губило у њему, како се он сам изражава, »сујеверје прогреса«, премда, се, спољашње, та, вера, још држала. У »Исповеди« спомиње "Голстој тај свој перијод овим речма: »Бављење у Европи, и зблизкење с истакнутим и ученим Европејцима, били су ме још утврдили у вери усавршавања уошште у којој сам живео. Вера та је узела на. себе облик који она обично има за већину образованих људи нашег времена, и изражавала, се у речи прогрес; тада ми се још чинило да се том речју нешто даје ивразити...«

Криза се међутим приближавала, и ускоро је избила с таком оштрином да је Толстој више пута помишљао на самоубијство. Несмисао живота без религије, несмисао спољашњег напредовања, дигли се у свести Толстојевој с таком силом да се у пређашњи

живот свој више није могао вратити... Било му је 50 година, био је на врхунцу славе и животне среће — али је, по његовим властитим речма, живот у њему стао . . . Као што је познато, криза.

Толстојева завршила се враћањем религији и религијозном животу; дела ова скривена, борба против ослонаца савремене културе, која се дешавала у његовој души, и тражила израза у стварању, нашла, је излаз у новом, религијовном односу према, свету, у НОВОМ, религијозном погледу на, свет. Критика Толстојева, европске културе не зауставља се, међутим, него се још размахује, при чему оно раније доста учестано његово насупротстављање Русије Западу ишчезава —- после прелома, Толстој је осећао да Русија болује од исте болести од које и Запад —, али се у последњој години његова живота поново јавља.

275