Nova Evropa

Обратимо прво пажњу на борбу Толстојеву с европском науком, која чини главну духовну силу европског света. Оштра критика, Толстојева, не обраћа, се науци као таковој, напротив, називајући много пута савремену науку »лажном науком«, Толстој је суочава,

са »истинитом науком«, чије темеље је и он сам хтео ударити. У

чему је лаж савремене наукег Пре свега у томе, што она обилази главни предмет истраживања, а усредсређује пажњу на споредном и неважном. »У свима областима такозване науке нашег времена«, каже Толстој у једном чланку, »јавља се једна. иста, прта, која све умне напоре људи у научном истраживању чини узалуднима; та. је црта у том, што сва научна истраживања нашег времена обилазе питање Ha, које је потребан одговор, и истражују споредне околности....« »Наука и филозофија третирају штогод хоћете«, пише он на другом месту, »само не то, како да сам човек постане бољи, и како да живи боље«. А међутим то је јединствени централни проблем, и доклегод он не дође у средиште пажње, наука. ће патити од неизлечиве основне мане. Савремена наука обухвата. масу знања која нам нису потребна: о кемијском саставу звезда, 0 примицању сунца ка сазвежђу Херкулову, о пореклу човека, итд., али на питање о смислу живота не уме нам ништа рећи, и чак сматра, то (централно!) питање као питање изван своје компетенпије. »Ја сам убеђен«, пише на једном месту Толстој, (1884), »да ће, кроз неколико векова, историја такозваног научног рада наших прослављених последњих столећа европског човечанства — пред"стављати неиспрпан извор смеја и жалости за будућа покољења. Неколико се столећа учени људи западног малог дела великог континента налазили у општем лудилу, уображавајући да њима припада вечни блажени живот, и занимали се питањем како и када. ће наступити тај живот; а никада нису ни чинили што ни мислили о том како ће свој живот учинити бољим«.

Но несамо што наука не ради свој основни посао, што удаљава човека од оного што је најглавније и једино, Толстој кори науку још и због тога што, под изговором изучавања »факата и само факата«, стварно узакоњује постојећи социјални поредак, и труди се да га оправда. »Диљ је науке«, говори Толстој, »да оправда постојећи поредак.... наука је готова на све ружно.... она. се труди да одржи у животу обмане...« »Оно што људи зову науком«, читамо на другом месту, »случајни збир неких знања која су заинтересовала неке доколне људе —, или је невино скраћивање времена. согатих људи, или, у најбољем случају, оруђе зла или добра.... али, сама по себи, та наука не може ништа поправити« (1898). Нешто раније, 1886, писао је Толстој: »Ове што називамо културом: налпе науке, уметности, усавршавања животних пријатности, све су то само покушаји да се обману моралне потребе човека«.

Позитивни идеал Толстојев дао би се можда, обележити као панетизам, тојест потчињење свега етици. И не само Толстој, него се скоро сви руски мислиоци опредељују у том смислу. (Упознаћемо се касније са генијалном системом Н. Фјодорова, чија теорија почива такође на том принципу. Али је тај мотив прво код Толстоја.

276