Nova Evropa

дошао до потпуног израза, рекли бисмо до фанатизма. Треба, забе- |

лежити занимљив факат, да је Толстој прочитавши правну, и уједно дубоко етичну књигу једног руског научника, професора Маљиновског, против смртне казне (два месеца, пред своју смрт) написао: »Овакве књиге би могле учинити оно што ми се чинило немогућним: помирити ме са званичном науком«.

| Исто тако снажно као науку, окривљује Толстој и социјалну неправду савремене културе. На крају разних тражења и размишљања, изрекао је он одлучно одрицање права власништва, и новчане економије; његова, се мисао, даље, не страши да у име моралне свести одрече и рат, а, као последицу, и државу. Сумирајући своја. социјално-политичка гледишта у познатој поставци о непротивљењу злу, Толстој, у читаву низу књига (пре свега у знаменитом > Шта дакле да радимог« 1886), немилице открива, сву неправду, сав »неразум« савременог социјалног устројства. »У место идеала радног живота, налазимо у градовима идеал новчаника«. СОуочавање града и села, давнашњи мотив код Толстоја, добија сада дубину и карактер упорности; за, Толстоја је сва неправда живота у вези са начелом личног власништва, с новчаном економијом, с градском културом. Зато он позива на одлучно кидање са тим навикама, и тековинама, и на изграђивање живота, према начелима љубави и правде. Толстој не позива на борбу противу социјалних и политичких ослонада, савременог живота, него на напуштање свега, тога. _И та проповед мирног анархизма, проповед хришћанске културе, неочекивано се обраћа, и то са особитом љубављу и са особитим надама, баш Русији, и свему словенском свету. Додуше, још 1865, приближујући се Херцену (кога није волео, и кога, је тек много касније потпуно оценио), писао је Толстој у свом дневнику: »Овесветско хисторијска, задаћа Русије је у том, да међу људе унесе идеју друштвено устројеног земљепоседа. Руски народ пориче најчвршћи посед, лични посед земље«. »Мислио сам«, писао је Толстој много касније, 1905, »да разрешење великог ошштесветског греха, разрешење које ће чинити епоху у историји човечанства, да оно предстоји бал руском, словенском народу...« »Бесмислена и упропашћујућа наоружавања, и ратови, и лишавање народа, општег права, на, земљу, то су, по мом мишљењу, разлози преврата који предстоји целом хришћанском свету. А тај се преврат не почиње ту или тамо, него баш у Русији, зато што се хришћански поглед на свет нигде није задржао с таком снагом и чистотом као у руском народу ...« »Руски се народ увек друкчије односио према, властима него други европски народи; он је свакад гледао на власт не каб на добро, него као на зло... Решити питање земље укидањем власништва, земље, и показати другим народима, пут ка разумном, слободном, и срећном животу — далеко од индустријског, фабричког, и капиталистичког насиља и заробљавања — у томе је историјски позив руског народа«. Оуочавање Западне Швропе и Русије замењивао је Толстој, постепено, суочавањем Запада и целог словенства. 1909, у писму друштву Славија, писао је следеће: »Не могу да не верујем у изузетан значај Оловенства на послу уједињавања, несамо хришћана.

277