Nova Evropa

чиње, и краја. јој нема. Да, руска машта је у основи својој скаска. Брза, смела, неодговорна, апсолутно слободна, наивна, и неисцрпна, и генијална. И та силовита, сказочна фантазија важи за све у Русији. Почевши од система самодржавља, па преко црквених обреда. народних обичаја. драме, лирике, режије, декорадије и балета, све до Скрјабинове опере у којој се не говори. ___ Шта је опера без текста, шта су Суђејкинове слике играчака, шта, је московски Художествени Театар: Ове је то скаска, све је то чиста, лирика, све је то дакле права, уметност... Опера, без речи, тон, немушти језик, споразумевање човека, и тица и ствари судбине, шта, је то друго него скаска, у којој се све може бити, и свугде може отићи, и у којој нема краја, и петог чина, јер све срушено и мртво и пало узима, контуре сна, и вечност тона. Шта, је Х удожествени Театар него једно врело играње без свести за; објективни свет. Играње детета, које би као рањено вриснуло кад бисте га насилно пробудили и доказали му да, је његова, вијолина, дршка, старе метле; играње митског стварача, који би вриснуо кад би му се доказало да. није пропали доктор Астров који пије вотку, него да, је велики уметник тај и тај. Шта, су Лутке балетних играча, сестре и брата Фроманових, до грозница. бајке о наивном и хумористичном једном царству, где се не једе, не спава, и не мисли, где владају гротескно грацијовни покрети, чистоћа. и фру-фру свилених хлача и волана, осмеси намазаних лица, и кокетерија крутих ствари које се једна, друге не могу дотаћи. Шта, су, најзад, Суђејкинове слике Реје-теје грубих и дрвених играчака, живих боја, невиних, истинитих линија, тричавих момената живота, и ништа, друго. Сељанка, музе краву, а, човек један седи у саоницама, и држи руке у муфу, некако далеко од себе, и ноге су му тако смешне а коњ је ужасно дрвен, али бисте се кладили да у њему има нешто мекано и топло и верно. Што је тако слатко фантазирати ко је све тај укочени човечуљак с муфом у увек истој пози; и што је тако слатко помислити, да, је она, глупо и доброћудно раскокорена, сељанка, нешто тајанствено, као Германова-Грушењка, која све уме, и свега, се сети, и с којом се човек може играти царева, лопова, слепада, и анђела. Дечја, игра, скаска, уметност — то је божје. Како је мало Европљана, и са дубоким и израђеним духом, који заправо схватају и примају у себе хумор Дикенсов и скаску Џорџ Елијота. А како је много и нижестепених руских уметника, који се играју стварања, као Јапанац куће. Отварање то, и кућа та, то је гомила покретних, шарених, омаланих зидова (с једне стране Утамаро и расцветане трешње, о друге стране Хокусај и брда у снегу), и газда их склапа и расклапа, и данас, као пастир, седи у великом простору без крова над главом, а сутра, као волшебник, шушка кроз заплетена, одељења, и мрачне буџаке. Као што сасвим непозната, и по добу и сталежу несродна дела, у игри почињу говорити, кретати се и фантазирати потпуно складно: и као што нема пролазника, или догађаја који би могли задржати, смрсити, или пробудити праву скаску; тако у руској уметности има, једна, елементарна, грозничава, моћ, која изводи и гледа у исти мах, која чини те руски уметник има неодољиви занос медијума, између

259