Nova Evropa

Та та — под чијим насловом стоји још и: »Шоглед на културне 1; политичке односе чзмеђу словенског 3, германо-романског света« много је шира и дубља од својих наслова, У њој налазимо несамо исцрпну анализу основне теме него н целу филозофију историје, оригинално и пуно мисли излагање O културно историјским типовима. Дањиљевски се, упорно и са успехом, бори против идеје »општечовечанске културе«; та у европској интелигенцији тако омитрена, идеја чини се њему као ничим неоправдана, тежња, Европе да. народима који стоје изван ње натури своју културу. Осећајући силно особеност руског, уопште словенског културног типа, Дањиљевски је дошао до закључка: да се човечанство састоји из читавог низа културних типова, да нема, и да не може постојати један, и за. све исти, тип културе. Насупрот претенцијовном универзализму европске културе, која све друге културе ставља ниже од себе, која. Види »прогрес« у процесу по коме би се све културе одрекле своје особености и присајединиле тобож јединој европској култури насупрот том уображеном универзаливму романо-терманске културе — ставља Дањиљевски своје учење о природним историјским групама, о природној многообравности културних типова. Дањиљевски не критикује европску културу у њену строју, и у њеним основама. него тежи да обори преставу о њој каоо једином и јединственом типу културе. Но, како и европска интелитенција, и све њене присташе по државама других култура, исповедају ону веру у универвализам и јединственост европске културе, и објављују ту културу општечовечанском, и како та догма лежи у основи агресивног и насртљивог културтрегерства, које тако лепо држи Европу, не можемо се чудити ако се књига Дањиљевског узимала, и узимаће се, као једна од најсјајнијих епизода, оне »борбе са Западом« која, се, као што смо већ напоменули, провлачи кров целу историју руске мисли. Само, док други мислиоци, у својој борби са Западом, улазе у анализу самих основа европске културе, подвлаче њена противречја и слабе стране, дотле Дањиљевски узима сасвим други положај. Недостаци и мрачне стране европске културе мало га узбуђују ; слабо улази он и у такозвану »иманентну« критику, јер сматра да, стоји на тлу друкчије културе него што је она којом живи Европа. У њему је тако јака и јасна свест о особености руске културе, или, шире говорећи, о особености словенског културног типа, да, он гледа, на, Европу као са друге обале. То му даје несамо снагу него и унутрашњу равнотежу духа; а у том је онда кључ ка оној значајности која код Дањиљевског тако импонује читаоцу. ;

У извесном се смислу Дањиљевски може довести у везу са, славјанофилима. Он им се, одиста, у многом чему приближује, === до краја изводи многе славјанофилске мотиве. Но у исто време је Дањиљевском сасвим туђа она задаћа којом су се заносили први славјанофили, и која је дошла до свог највишег израза у Достојевском: задаћа о синтези Запада и Русије, идеја, свечовечанске културе, коју је с толиком љубављу дизао на ноге Достојевски. Дањиљевски несамо да не верује у тај задатак него му је он просто далек и непотребан; могућност криве европске културе — а симптоме њене