Nova Evropa

бележи у својој књизи — нимало га, не потреса. Много га више узнемирује факт да руска интелигенција болује од »западњаштва«, да не осећа особеност словенског света, да се заноси вером европске интелигенције у »јединоспасавајућу« силу европске културе, и сматра, ту културу ошштечовечанском. Са, том болесном свешћу бори се Дањиљевски, у тој борби је главни паљос његове књиге, и кров то је постао, и остаће, драг свима који живе истом интуицијом, истим убеђењем о особености руске културе.

»Општечовечанска, цивилизација не постоји, и не може постојати«, пише Дањиљевски, »вато што би то значило немогућну и сасвим нежељену непотпуност«. Нема, и не може бити, никаква општечовечанског задатка који би се морао решавати стварањем општечовечанске цивилизације. »Какав би задовољавајући смисао имало потпуно остварење задатка човечанства у који било тренутак његове историјег« — пита Дањиљевски. »Шта, би значила цивилизација, која би у себи сједињавала, (кад би то баш и било мотућно и спојиво) све земље, које су досада иступале са, појединачним и разним културно историјским типовима, — сједињавала савршенство позитивне науке, које је постигла цивилизација Европе, потпуни развитак и остварење лепог, које је дала, Грчка, живу и релитијовну свест и осећање, које су имали Јевреји или први векови хришћанства, богатство фантазије у Индији, прозаичну тежњу ка практично корисном у Кини, државну величину Рима, итд. — и довела, их све до вишег степена развића, са, додатком идеално савршеног друштвеног устројства“ Колективна, пи копачна вгаистенитја човечанства нема другог одређења и другог задатка до разновременог M разномесног (тојест, разнотлеменог) израза разноврсниг области ч праваца животниг акција, које леже у његовој идеји, често се не даду спојити ни у једном човеку а камо ли у једном културно историјском титу«.

»Појам ошштечовечанског«, читамо даље, »несамо што нема у себи ничега реалног и стварног него је чак тешњи и нижи од појма, о племенском и народном«. »Опшштечовечанског несамо што нема у стварности него је већ сама жеља: бити општечовечанским, жеља: задовољити се општим местом, безбојношћу, отсуством оригиналности, речју, задовољити се немогућном потпуношћу«. |

У вези с тим мислима, Дањиљевски сматра да је савршено немогућно гледати на историјски процес тако као да сваки даљи његов степен значи »прогрес« у односу према претходном. Нема општечовечанске цивилизалије, нема отштечовечанске историје. Човечанство издељује из себе културно историјске типове не одједаред, него постепено; а у сваком таком типу можемо разликовати своју поделу историје: на стару, средњу, и нову историју дотичног типа. Историјски процес се не сме схватати у смислу том, да западно европски свет стоји у његовој жижи, — не налазимо зато апсолутно никаквих разлога. Оваки културно историјски тип јесте цео свет своје врсте, тојест, »самосталан, особен план религијовног, социјалног, животног, индустријског, политичког, научног, уметничког, речју — историјског развића«.

1529