Nova Evropa

уз жртве, привести их у руке штедиша, то је бесумње најбржи

пут да оздрави наше тржиште вриједносних папира, а течајеви да

дођу на ону висину која одговара фактичној вриједности дионица. M. 5—0.

Књижевни преглед.

Критика европске културе код руских мислилаца. IX К,. Љеонтјев,

ЈЉеонтјева је у руској литератури дуго пратила репутација „филозофа реакције“, Мало су га читали и познавали, немарно прелазили несамо преко његових филозофских него и преко значајних литерарних његових списа. Тек после 1905 „открио“ га је за ширу публику Берђајев, и назвао га руским Ничеом, Јавило се затим неколико радова о Љеонтјеву, јавило се и целокупно издање његових дела; интерес за њега скочио је необично високо. Становишта Љеонтјева, његови нарочити, дубоки погледи, имају особити значај баш у данашње време, под рефлексом трагичне судбине Русијине, Сада је тек ван сваког спора јасно колико се добро у појединим проблемима разазнавао независни и светли ум Љеонтјева.

Љеонтјевљев поглед на свет представља сасвим своје врсте збир естетизма, натурализма, и религијозне метафизике, Прилазећи врло близу славјанофилима, и отворен и директан присталица Дањиљевског, ЈЉЉеонтјев се у неким питањима, особито у политичким, ипак знатно удаљавао од свих њих. Несамо што није био славјанофил, него је чак много писао о бесадржајности племенске везе као такове. Русију саму није сматрао као чисто словенску земљу: „опредељење Русије није било, и неће бити чисто словенско“, писао је. „Чисто словенска садржина“, читамо на другом месту, „одвише је бедна за свечовечански дух Русије",

Љеонтјев није био само ватрен патријот; он је директно веровао у Русију, веровао, заједно са Дањиљевским, да Русија припада особитом културно историјском типу; зачетке тога новог типа видео је он међутим само у Русији, а не у словенству уопште (као што је био случај код Дањиљевског). „Русија није само држава“, писао је Љеонтјев, „Русија, узета у целини, са свима својим азијским земљама, то је читав свет нарочитог живота, нарочити државни организам, који још није нашао особити свој стил културног државног живота. Према томе, оно што треба да имамо пред очима, то није изгнанство само Турака из Европе, и није еманципација само Словена, п није стварање по сваку цену племенске конфедерације свих Словена, и само Словена, — нешто шире, и по мислима независније морамо имати пред очима.“ Схватање последње мисли Љеонтјева захтева да узмемо у обзир да је, следећи за Дањиљевским, ЉЉеонтјев веровао у смену културних типова. „Веровао сам раније,