Nova Evropa

верујем и сада,“ писао је 1884, „да Русија, имајући задатак да стане на чело једног новоисточног државног организма, треба да донесе свету и нову културу, да замени узмичућу цивилизацију романогерманске Европе новом словено-источном цивилизацијом“. Интересантно је да, у тој последњој формули, Љеонтјев скоро буквално понавља формулу Херценову, кога је знао и ценио иако му је био оштар политички противник,

У Љеонтјевљеву погледу на свет има прта скептицизма, па чак и цинизма, које човека јако одбијају; али не треба губити из вида да је Љеонтјев стојао у области филозофског натурализма (што га опет срођава с Херценом). Уосталом, историјски процес није значио за Љеонтјева само натуралистички процес; и сувише религијозан мислилац, Љеонтјев није могао одрицати учешће Провиђења у том процесу, Али, наше разумевање и предвиђање мора, по Љеонтјеву, гледати на историјски процес као на натуралистички, будући да учешће Провиђења нисмо у стању претходно да одредимо. Отуда ЈЉеонтјев, у принципу, признаје оправданост државног егојизма: „има хуманих људи, али нема хуманих држава“, Љеонтјев је мушки храбро изводио закључке из такве ситуације, и није се бојао писати „да је известан степен лукавства у политици обавезан“.

За наше време та је мисао врло блага карактеристика фактичних форама међународних односа; маске је здерао тек велики рат, а пре рата се није приличило говорити о таквим стварима. Љеонтјев, стојећи чврсто уз изнесено уверење, имао је смелости да то уверење отворено исповеда; по себи се разуме да то није ишлоу прилог његовој популарности,

Држећи се Дањиљевског, Љеонтјев је у државама гледао организме, потчињене законима, као и све у свету, „Закони развића и рушења држава, у ошштим својим цртама, истог су рода несамо са законима органског света, него и уопште са законима постанка, трајања, и пропасти, свега што нам је приступачно“, Сам закон развића сматра Љеонтјев тројним, јер види у њему три фазе: 1) фаза првобитне једноставности, 2 ) фаза „сложености у цвету“, цветања дотичног „тела“ благодарећи диференцијацији и усложњавању, 3) фаза регресивне једноставности, изравнања и унутрашњег мешања елемената који су раније били различити, Тај закон, по мишљењу ЈЉеонтјева, царује апсолутно у целом свету, па према томе и у животу племена, државних организама,и читавих културних светова,

Прилазећи оцени Западне Европе с такве тачке гледишта, Љеонтјев је сматра „узмичућом“,и говори отворено о њеној дегенерацији.

читаву том излагању је најбитније учење; да је такозвана демократизација Европе, свеопште изравнање и смешаност, егалитарно либерални процес уопште — апсолутна антитеза развитка, неоспорни симптом усахњивања на Западу. Наводим једно пажње вредно место из дела ЈЉеонтјева: „Сва се Европа, од ХУШ века, постепено изравњава и поновно меша. До 1Х века била је једноставна и смешана; хоће, у ХТХ веку, опет да буде смешана, и тежи, посредством те смешаности, ка идеалу једнообразне једноставности ; али, не-