Nova Evropa

стижући ни из далека до тог идеала, мора пасти, и уступити место

"другима. Сасвим сличне у почетку, келто-романске, келто-германске, романо-германске клице, давно су већ постале различите, и развијени организми, а маштају да сада опет постану слични скелети, Храст, јела, јабука, и јаблан, нису задовољни са одликама које се израдиле у њима у перијоду сложености у цвету, и које су давале толико разноликости општој слици западног шареног врта; сви заједно наричу што на њима има још нека своја кора, неки остатци теретног лишћа и шкодљивих цветова, — чезну да се слију у једно, у смешано, упрошћено, средње-пропорцијонално стабло... Свугде су једни исти, више или мање демократизовани устави. Свугде је немачки рацијонализам, псеудо-британска слобода, француска једнакост, италијанска разузданост, или шпански фанатизам, употребљен у служби исте те разузданости... свугде слепе наде на земаљску срећу и на земаљску потпуну једнакост! Свугде фаталистичка и непојмљива заслепљеност! Свугде реална наука, и опет ненаучна вера у изравнавајући и хумани прогрес... Сложеност машина, сложеност администрација, судских поредака, сложеност потребг у великим градовима, сложеност уплива и утицаја новинског и књижевног света, сложеност у поступку саме науке, — све то не опровргава моје мишљење, Све су то само оруђа за смешавање, исполински један тучак који све и сва меша у један аван псеудо хумане тривијалности и прозе; све је то сложен алгебарски метод, који иде затим да све и сва подведе под исти именитељ. Начини су егалитарног прогреса сложени, но сврха је проста и груба, и по мисли, и по идеалу, и по упливу. Сврха свега је: просечни човек, спокојни буржоа међу милијонима исто таких просечних људи, који су исто тако спокојни...“

Те пажње достојни, патетични редови, писани пред долазак страсних оптужаба Ничеа, узети су из Љеонтјевљева чланка „Византизам и Словенство" (написан 1875), и обележавају основе Љеонтјевљеве критике Запада. У егалитарном покрету види он, с једне стране, симптом оцветавања, а с друге стране, тај му је покрет естетски одвратан, Естетичке мотиве у критици Запада изнели смо били код Гогоља, донекле и код Херцена; у Љеонтјева се јављају опет, са нарочитом снагом и изразитошћу. Узимајући у обзир те, естетичке мотиве, могу се схватити и оваки озлојеђени редови Љеонтјева: „Одвише сам се био уздао у самобитност словенскога духа; касније ми је постало јасно, да сви Словени, јужни и западни, баш у том за мене тако драгом културно оршшналном смислу, нису за нас Русе ништа друго до неизбежно политичко зло, јер ти народи, све досада, не дају у лицу своје интелигенције свету ништа друго до најтривијалнију и најобичнију савремену буржоазију“.

а другом се месту ЈЉеонтјев ограђује: да не бисмо постали „неки ваздушасти, фантастични, летећи и лепршајући хришћани, који француску утилитарну хуманост и немачки сентиментализам примају за истинито хришћанство“. Борбу са сентименталним схватањем хришћанства диктовали су ЈЉЉеонтјеву све исти натуралистички и естетички мотиви, Лепота и снага, то је оно што га је вукло,