Nova Evropa

=

то је оно на чему је благослов одгоре, и стога је тако одвратна била. Љеонтјеву тривијалност савремене Европе, и тако га одбијали принципи њена изравнавајућег демократизма. Уосталом, уколико је Љеонтјев осећао у њима и лепоту, он им је одавао признање. Пребацујући Германији, како се у ње није нашла своја свесветска парола, пише он на једном месту: „Не могу се крупни (нећу да кажем велики) принципи од 89. године, маколико погрешни, и за саму Француску смртоносни, не могу се сравњивати са таким сувим утилитарним ситницама као што су обавезна писменост итоме слични немачки изуми“,

Код Љеонтјева нема ни трунке оног култа племенске особености коју смо нашли у Дањиљевског. Напротив, племенска зближеност, сама по себи, ни на што још не обавезује. „Волети племе племена ради", пише Љеонтјев, „натезање је и лаж“. „Истински напијонална политика“, стоји на другом месту, „дужна, је и преко граница државе подржавати не голо племе, тако да се изразим, него она духовна начела која су у вези са историјом племена, са његовом снагом и славом. Политика православног духа мора се претпоставити политици словенске плоти,,. Џанславизам је неизбежан, али док је православни панславизам спасење, либерални панславизам је више од свега пропаст Русије,“ На другом месту изражава ЈБеонтјев исту ту мисао још оштрије: „Ако би у неком Тибету, или у некој Бенгалији, постојали православни Монголи или Индуси, с одлучном и умном хијерархијом на челу, дужни бисмо били ту монголску или индијску хијерархију претпоставити и читавом милијону Словена са либералном интелигенцијом а Ја Гамбета или Тјер, дужни бисмо били претпоставити их за љубав добра и здравља. словенске језгре".

Љеонтјев још ни ту не стаје, „Нацијонално начело, схваћено изван религије, исто је што и идеје од 89. године, начела опште једнакости и слободе; исте те идеје, само под маском привидне нацијоналности, Нацијонално начело изван религије није друго до начело егалитарности, либералности, које полагано али сигурно руши ,, . " „Чисто племенска идеја“, читамо опет, „нема у себи ничег организујућег, творачког ; она је само делимично друга форма космополитичке идеје ошште једнакости и бесплодног универзалног блага“, Још је оштрији Љеонтјев на другом месту: „Нацијонално либерално начело је све обмануло, обмануло је најискусније и најдаровитије људе, дошло је само као маскирана револуција и ништа друго. То је једно од најумешнијих и најлажљивијих претварања онога протеуса свеопште демократизације, свеопштег ослобођења, и свеопште тривијализације, који се, од краја прошлога века, неуморно и тако разноврсним начинима труде над разрушењем великог здања. романо-терманског државног организма“,

з последњик редова јасно се чује израз сажаљења према „узмичућој цивилизацији Европе", На једном месту позива Љеонтјев на чување целости и силе руског духа, како би се „та сила, кад дође свима разумљиви, страшни и велики час, окренула на службу најбољим и најблагороднијим начелима европског живота,

59