Nova Evropa

на службу истој оној великој, старој Европи, којој смо толико обвезани, и којој би лепо било да се добрим одужимо", Ти топли редови дишу искреним осећајем, и заиста, премда је Љеонтјев цивилизацију Европе сматрао „узмичућом“, несамо што према њој није осећао никакву мржњу него је, са тугом правог поклоника лепоте, више него једаред жалио што бивша творачка моћ Европе усахњује. У вези са својим схватањем закона историјског развитка, Љеонтјев се свесно борио против идеја егалитаризма и либерализма; као после и Ниче, видео је у свеопштем изравнавању тријумф средњег и тривијалног елемента. Духовни аристократизам и естетички култ снаге и лепоте бацали су Љеонтјева у логор реакцијонара; али се он ничега није бојао, никада није губио духовну независност, и храбро је износио на јавност своје идеје, ж * *

Мисао о „гњилости" Запада, код Љеонтјева је први пут добила. тачну и промишљену формулу. Додуше, та је формула везана за такве претпоставке, и за такво схватање историјског процеса, који једва да су могли рачунати на успех, али се Љеонтјеву не могу непризнати јасност, промишљеност, и доследност у систему. Критика његова често је зла и безобзирна, понекад вређа до боли грубошћу и цинизмом, али има у њој мотива који нису страни ни људима сасвим другог правца мисли, Естетичка одвратност од свега што је донела са собом тријумфујућа буржоазија у Европи, сједињава тако супротне умове као што су Херцен и Љеонтјев. Над тим фактом је вредно застати и замислити се, Сем религијозне лажи и распадања бивше духовне целости —- што су, с погледом на Запад, тако дубоко запазили други руски мислиоци, европска култура све више постаје оваплоћењем тривијалности, чији отровни дах прожима све, и заражава сваку форму живота. Гогољ је био први који је с особитим чулом осетио долазак тријумфа. тривијалности, — ЈЉеонтјев дакле, са својом жестоком и непоштедном борбом противу духа тривијалности, не стоји сам, не прелази линију у којој се развија руска мисао, Мање од свега је пак Љеонтјев био филозоф реакције, иако се у својим практичним закључцима подударао с њом. Љеонтјев је тражио лепоту и моћ, тражио је стварање и живот, и ако је тако јако осетио „гњилење" Запада то је излазило из целога склада његова ума. Тешко и узалудно било би нагађати, шта би рекао Љеонтјев да је видео шта се у садашњици дешава у Русији, шта би рекао он који је толико веровао у истину и у силу руског самодржавља, који је толико веровао у моћруске културе ... Једно је ван сумње; да му савремена стварност не би могла бити поводом да се поколеба у свом критичком односу према Западу. Најновија историја је пружила толико факата који потврђују његов песимистички поглед, Цивилизација Европе, одиста, све брже иде ка тријумфу буржоаског духа, који продире иу најлепше и најблагородније тековине европске историје. У савременом свету царује, похотљив у стицању, бестидни и аморални буржоа, за кога не постоји ништа свето, и