Nova Evropa

djen, da se nedokučni, tamni odnos Petra Velikog i njegova ргуогоdjenog sina Aleksija prikaže i na pozornici, Sa ритедђот, дакако, da bi ta drama imala biti pjesa kakvog intimnog teatra, čiji posetijoci znaju roman u prste i imaju izvesne razradjene poglede na istoriju, ličnosti, filozofiju, i narod, o kojima se radi,

Drama je, karakteristično ruski, beskrajno dugačka, Џ ропеdeonik se ode u pozorište, a u utornik se izadje iz njega. Zatim, takoreći stalna prisutnost na sceni carevića Aleksija muči i umara. Zatim, neke su slike perzistentno razvučene, neke krnje — zanimljiva se ličnost uplete u dramu da se posle nikad više, ni tragom, ne pojavi —, neke do užasa dramafične, neke opet skriveno i intimno dramatične, gde posmatrač sa tačnim poznavanjem romana mora učestvovati i dopunjavati, Ali, baš sa tim nedostacima пајlakše se opravdava dramatizovanje Mereškovskova romana, Roman sam je harmoničan, brižljivo uradjen, umetnički razmršen, srazmerno i ublažavano držan, Drama je, naprotiv, istakla samo detalj. Aleksije je reljemo i tvrdo i ominozno prevučena debela linija kroz sve što se dešava i sluti, na jedan način na koji u romanu ni izdaleka nije. Roman, naravno {a »naravno« pre sveša zato što da je radio Evropejac Mereškovski), stoji po umetnosti daleko iznad drame; ali je inače, i uopšte uzevši, Rus više umetnik detalja neso harmonije. Rus ima jednu naročitu snagu istrajanja, grejanja na jednoj tačci, svetljenja u tamama dubine, i poznato je, počevši baš sa velikim Dostojevskim, da Rus ume biti nedostižni umetnik i zabluda, slabosti, i nesavršenstva, Harmonično i oblo izradjeni roman Mereškovskogs tako se i čita: bez predisanja, bez raskidanja, tečno iz slike u sliku, bez pauze, A ruski život je pun baš tih golih, gladnih, užasnutih, pustinjskih pauza, Drama daje te pauze. U njoj se oseća da u Rusiji, ni tada, ni danas, još ništa nije gotovo; da je sve, što je bilo, prema svemu što ima da dodje, samo neznatan deo; da se u pauzi bolje i dalje vidi, čuje, i misli; da se u gluvom Jednom času, kad sve zapne i padne, zapravo oseti kako je Rusija još uvek beskrajna jedna pustinja, kroz koju, doduše, od vremena na vreme, probije strašan glas zapovesti ili jezovit krik stradanja, ali onda opet zavlada teška tišina, i samo blistaju zvezde gore, i mučno i sa stenjanjem se provlači kroz debeli pesak sićušni karavan dole; a Puškin, a Tolstoj, Dostojevski, to su pesme koje dohvata pusta vedrina, i cepa ih i raznosi ih po strašnoj slutnji i čekanju,,..

Opremili su komad za scenu poznati ruski slikar Benua i petrogradski režiser Lavrentjev; i tu ima čovek, iako ne sasvim onako kao u predratnoj Rusiji ali dobrim delom, ono veliko zadovoljstvo, da Rus pred Bogom i u umetnosti ne zna za šalu, Kadifa je kadifa, ikona Je ikona, lakovane čizme ne smeju biti od papira; stran jezik govori onaj koji ga zna, suze se plaču, Petar Veliki je zaista ljudeskara, a u mrtvačkom sanduku zaista leži nesrećni Aleksej; dekoracije darovitog slikara evociraju utvaru Petrograda bolje nego ikoji i ičiji opis, koštac izmedju oca i sina postaje utoliko reljefniji, a huka i škrgut starog-novog, večno prolaznog, svetog bogohulnog, sotonina laboratorija, iz kojeg Rusija nikako ne izlazi, postaje utoliko jasniji,

218