Nova Evropa

Рефат, iako relativno retko na pozornici, oseća se, kao uvek prava sila, kroz svaki pokret života, svaku reč svoje okoline, svaki uzdah svojih orudja i žrtava. On je veći i jači od despota, tiranina, i samodršca, on je stvorenje drugih vrlina i poroka, druge krvii duše nego svi njegovi savremenici, on je čudovište i slinga, Njegov vitalitet, njegovo samopouzdanje, njegova radost od svega što stvara, vera da je sve Što radi dobro i nepogrešno, daju mu skoro nešto božansko, potsećaju čoveka na reči iz biblije: i pogleda na sve što je stvorio, i gle, sve je bilo vrlo dobro .., Ali, reč je o Rusiji, o Rusiji koja uvek sluti, i hoće, i mora katastrofu, koja, u pravoj svojoj slažbi Bogu,“ nadjačava sve junake, sile i gčordosti, Petar Veliki, taj džin, to gvoždje i olovo, opire se o dve slabe tačke, zida i radja sebi strašne antiprinстре, 1, da bi tragedija bila potpuna, ne osigurava se i ne brani se onde gde je i mogao spasti i održati zasluge i spomen, a ustremljuje se da 1746 опо što će, i mučeno i ubijeno, ipak zavrnuti koren njegovoj sili, Petar Veliki zida Petrograd i radja carevića Aleksija, Podiže grad svoje slave i kulture na blatu i močarnim provalijama, i tradom u krvi ogrezlih i bolešću izmoždenih radnika; i otac je beskrvnog, slaboтобпоб, poročnog, neambicijoznog, ali kao mesečar meseca ljubavi žednog Aleksija, Aleksija, tog čadnog, zšaženog carevića, koji nije ni Poltava ni Petrograd, ni nemački jezik ni holandeski sat, ni progresivan ni konzervafivan, ali, koji je možda jači ruski princip od samoga Petra, jer je žrtveno jagnje načela koje vodi sav ruski narod,.,, Taj snažni reljel oca i sina, oca koji je delo, i sina koji je opredeljenje, sa pozadinom duboko simboličnog Petrograda, to je u drami daleko neposrednije i elementarnije nego u romanu, Scena, kada se kroz širom otvorene prozore vidi Petrograd, a nad njim se zamahuju pesnice i ore strašne kletve samih ruskih carica iz samog Petrova dvora: »OBITb пусту, OMTb HyCcTyle — užasna je; i kao munja vas vezuje za. ono Što je pisao Dostojevski: »a Petrograd, gnjio i truo, provaliće se u svoje finske naočari, i videće se, na svom zadihanom i u penu obučenom konju, jedino Petar Veliki od Falkoneta; a svi će narodi dizati barikade ispred pobesnele ruske trojke, i svugde će se mesto vina piti Ету«, Slika gladnog, zaraslog, obeskrunjenog, od svakog napuštenog Petrograda naših dana, jezivo se uvlači u dramu »Carevića Aleksija«,

“

Zanimljivo biva, ponekad, sa starodrevnim knjigama mudrosti i proroštava, Ili se one odista pišu po nekoj sili koja vidi hod i sudbinu čovečanstva u najdalje vekove, ili je istorija ljudska tako raznovrsna i strašna u svojim primerima, da svakoj misli i predskazanju donosi ostvarenje, U drevnoj indijskoj knjizi »M an u« stoji: »Kroz bezbožnost dolaze ljudi do uspeha, postizavaju ono za čim žude, trijum-. fuju nad svojim neprijateljima; ali se najzad osuše, i istrunu u korenu svome«, I gle, hiljadama godina kasnije dolazi Petar, junak političkog progresa KRusije, junak prosvećivanja Rusije, i ispunjuje, antihrist i zver, prvu polovinu mudrosti indijske knjige; i dolazi Aleksije, da, u trenutku očajanja i nadčovečanskog stradanja, sa jezovitom, danas opšte poznatom istinom, zapečati drugu polovinu proročke reči, da

219