Nova Evropa

— Служење пак највишем начелу, т, ј. коначној спознаји човјечјега. одређења, до које ћемо се довинут путем тријумфалнога прогреса, мукотрпан је пут човјечанства, јер се против човјека на сваком кораку испрсују непријатељске силе још несавладаних елемената, И зато тако бесплодно гину најплеменитији пориви Ујака Вање, зато постаје сав стваралачки рад Астрова стерилним, а бодра и идеалистичка маштања студента Трофимова („Трешњик“) пустим илузијама. Но све су те запреке и страдања привремена, јер ће наступити вријеме, кад ће напокон славити славље побједоносно највише начело, које ће својим свјетлом освијетлити сав свијет и открити у животу неисцрпни извор човјечје среће, А тада више неће људи чезнути за одмором након мучних и бесплодних животних напора („Ујак Вања“). Зато занесени прогресиста Трофимов кличе својим савременицима, у својој лабудовој пјесми: „Обићи трице и Ффантазмагорије, што нам сметају да будемо слободни и срећни —

·

"то је циљ нашега живота, Напријед. Пођимо незаустављиво к јаркој

звијезди која се блиста тамо у даљини! Напријед! Не узмичите, другови!"

Прихваћањем моралнога нацредовања човјечјега, и на њему заснованога оптимистичког назирања на свијет, окруњује се и завршава Чеховљев позитивни животни идеал. Али, како је већ споменуто, Чеховљев оптимистички идеализам ние органички дио његова суставнога назора на свијет, који јест и остаје најмрачнијим песимизмом, него је он мање или више чиста умјетничка дигресија, или, ако хоћете — руистичка потр еба човјека, коли се нашао у очајну животном шкрипцу, одакле је један једини излаз могућ, а тај је — вјера. То је, уосталом, Чехов и сам признао, не на једној страници својих драма, Признао с бесконачном горчином, и са свијешћу, да притом жртвује, беспомоћно жртвује, најблаготворни и дио самога себе. Кад Тусенбах (у „Трим сестрама“) развија, пред Вјершинином и Машом, управо циничком ув'ерљивошћу свој детерминистички назор о животу, Маша, а 'е њом и Вјершинин, показују се у борби с њиме голоруки, и присиљени да се утеку вјери: „Мени се чини“ — вели Маша — „да човјек мора вјеровати, или барем треба да тражи вјеру, јер иначе је његов живот пуст,,. 2: А Вјершинин, притом, реплицира уздахом усиједелице: „Ипак штета, што је младост прошла ,..“ И мало пажљив читач замјетит ће, колико је у тим минутама морало бити сарказма и горчине у Чеховљевој души, кад он ову мучну сцену прекида онако очајним, управо лакрдијашки-саркастичним тоном; он допушта да тупави Чефуткин забави славно опћинство новинском сензацијом, да се Балзак вјенчао у Бердичеву... Тако може да говори само „онај кога Бушкају“, без краја и конца ћушкају тупи погледи још тупље животне сфинге,

Једнако беспомоћним песимизмом одишу и коначне поенте његових најачих драма („Ујак Вања", „Трешњик“, и „Три сестре"). То су крајња мрачна и до ужаса згуснута настројења безизлазнога песимизма, који је само према вани трагично прекривен прозирним велом неких далеких и наивних надања, основаних на мање

379