Nova Evropa

жење момента, — то је основна прта умјетничке Чеховљеве манире. Тај чеховски начин цртања имаде за посљедицу и то, да он ни у најреалистичкијим својим описима никад сасвим и свестрано не исцрпљује свога предмета: пртајући поједине ликове, или набапујући ситуације, он као умјетник захвата ситуације и људеу извјесном и сасвим нарочитом моменту, који му се чини најподеснијим; то он практикује такорећи до тенденци озности постојано и прорачунано. И тој је својој манири Чехов једнако вјеран и у најреалистичкијим моментима свога стварања, икао цртач домаћега. живота и као пејсажиста. Он даје свој основни тон, даје га сувереном умјетничком тенденцијозношћу, и онда на њему изграђује планомјерну композицију. Искључујући досљедно све одвећ јасне типове и пребучне сцене, који би били ван данога оквира у извјесном мол-дуру, он ради само с неколико једва диференцираних нијанса, које се, у свом коначном резултату, понајвише стапају такорећи у једној јединцатој мрљи. Цртајући понајвише меком оловком, он измамљује редовито и једнако меке суптилне тонове, који нису свагда приступачни широким читалачким круговима, навиклим на бурна расположења и кричаво шарен колорит. Све у свему: вјештим умјетничким захватом ствара се ту једна нарочито диференцирана атмосфера, задахнута и заодјенута меком и прозирном маглицом неке далеке и необјашњиве меланколије, и извјесне трагике, сличне оној што се покашто краде у наше душе за јесењих вечерњих сутона, кад под дахом првих хладних вјетрова опада лишће.,.

У оквир ове сивоће извесно пристаје и чувена „чеховска досада“ („скука"), која тако рјечито проговара у акцијама и паузама његових драма. Разумије се само собом да се ту не ради толико: о досади у вулгарном значењу ријечи, колико о једној симптома. тичној душевној емоцији, која тако вјерно карактерише опћу душевну раскиданост и слабост воље једне читаве генерације и гпохе, Јер сви се Чеховљеви јунаци туже на досаду живота, на загушљивост атмосфере свога времена, И ту постоји извјесна паралела између Чехова као пејсажисте и између Чехова као цртача душевних расположења. Чехов је првенствено импресијонист, Он никада не заражава читатеља толико сугестивношћу драматске акције, увјерљивошћу своје скепсе и апатије, колико тмурношћу цпјелокупнога амбијента, извјесним фаталним оквиром, који очајном тежином своје неразведриве суморности попут море притискује сву своју околицу и њезину садржину. Па као што су и највиртуознији његови пејсажистични цртежи, и крај свих умјетничких квалитета, без непосредне топлине и живота, скоро извјештачени, тако су и његови људски типови као умјетничке творевине доста често без праве непосредности, не од живе пути, крви и меса, те производе на читаоце у много случајева дојам умјетнине, додуше високог квалитета но којој недостаје богом удахнути душа и живот, У томе ваља тражити узроке и чињенице, да се читаоцима редовито јаче и трајније усијеца у памћење нека опћенита, апстрактна и зборна слика свих Чеховљевих јунака. за-

381