Nova Evropa

једно, неголи поједини карактернији типови у својим индивидуално маркираним физијогномијама. У том се погледу Чехов једва може такмичити с Грибоједовим, Гогољем, да и не говоримо о Островском, који као драматичари створише читаву галерију управо пословичних драмских типова,

Чеховско сивило драмскога тона стилски је проведено пу садржајном погледу фабула: драмска фабула, уколико је има, у већини се случајева даде изразити једном пјесничком компарацијом или поентом. Као у лирској пјесми. У двије-три ријечи. Поготово у симболичким драмама, као што су „Галеб", па „Трешњик"“, гдје је већ у симболичком називу драме задржана и сва њезина идејна. и садржајна језгра. У складу је с тиме онда и читава драмска акција: без бучних заплета, без јачега вањскога замаха; пјелокупно је драмско догађање смјештено искључиво у дубока унутрашња проживљавања. (Сав је живот драме само интензивно латентан. Зато се и најачи драмски сукоби одигравају у чеховској драми баш онда када на сцени влада најгробнији мир: за вријеме драмских и драматичних пауза. То су те знамените чеховске „психолошке паузе“, које нијесу друго до грчевити услови драматскога. догађања у дну занијемелих и запрепаштених душа, Јер, кад се у своме црноме дну усколебају безгранични понори људских душа, онда је ограничена човјечја ријеч бесилна и немоћна; онда наступа. громки мук. Доста је примјерице подсјетити на Вјершинина у трећем. чину „Трију сестара", кадону паузама очитује Маши своју љубав, испреплићући свој прелијепи „дијалог без ријечи“ којекаквим намјештеним умецима без значења (као што је „трам-там-там“). Једнаком драматичном интензивношћу проговара Чехов и у паузи финала „Трију сестара“, гдје је коначни и најдраматичнији акорд драме садржан у шутњи напуштених сестара, у шутњи коју тек из даљине прекидају испрекидани звуци војне глазбе, која оставља. заједно с пуком свој досадањи гарнизон. А једнако је чувена и коначна пауза „Трешњика“: човјек би мислио да се на 22, августа, на дан јавне дражбе, на којој је „Трешњик“ продан, све свршило. Па и драма. И трагедија оних који су морали оставити свој дом, свој „трешњик", с којим су били с душом срасли, постигла је, чинило би се, свој врхунац и завршетак у томе, што власници трешњика попут изгнаника из раја морају да се иселе и заувијек за собом затворе врата свога раја под грубим притиском робуснога. пучанина. Но Чехов се не задовољава овим претежно извањским ефектом драмскога финала, већ ову завршну трагику још даље потенцира својом величајном паузом, кад у грозној тишини иза трагичне породичне буре ћутећки умире напуштени стари лакеј Фирс уз муклу пратњу секириних удараца, под којима вани падају прва стабла „Трешњика". Један од преријетких случајева, гдје модерна. драма садржи у себи истодобно толико сценско-драмске снаге и мисаоне симболике, :

Што се тиче сценских успјеха Чеховљевих драма, познато је, да су они с тешком муком извојштени., Док се пазило на позоришним даскама искључиво на вањску театралност драме, није

382