Nova Evropa

ми идемо даље од централизма, ми смо шири. И царска. Русија је била. централистичка, и Аустрија; и Турска, и Маџарска су, свака у своје време, биле ступови централизма. Ми нећемо да наша држава буде налик њима. Централизам представља само материјално уједињење, а јединство и душевно: које је пак од тога, двојега, јаче, показао је последњи светски рал.

И великосрпека политика је централистичка, по прилици онако као што је јучер била маџарска, и каква би била и великохрватска, кад би дошла, до моћи. Док траје материјална сила, која га држи, траје и такав централизам. Али чим се та сила окрши, пропада и државни систем који се на њој овнива. А ми нећемо државу која ће се распасти од првога удара. Ми хоћемо државу која ће моћи да одоли свакоме слому. Такву снагу даје држави само душевно јединство: оно што је имала, у последњој светској катастрофи, Германија, а што није имала ни Мапарска, ни Аустрија, и ради чега се Германија, успркос катастрофи, одржала, а морално можда и ојачала, док су се оне друге две распале као два трула. леша,

Таквог душевног јединства, т. ј. такве једнодушне оданости према држави, не може да буде где су велики делови народа трајно незадовољни. Из задовољства народнога извире дакле оно душевно јединство које чини државе јакима, и које треба да и нашу учини несломивом. Овако схваћено државно и народно јединство је темељни камен нашега, рада. Наш савезник, према томе, не могу да буду ни они који су против – државног јединства, као што су Радић и они који га слиједе, нити они који су у својој души за ампутацију крајева где не живе Срби, као што су Великосрби, а најмање они који мрзе један део народа или га раздражују противу другога, као што раде најгори између Срба и Хрвата.

Погубни рад оваких кваритеља народне елоге помутио је, нарочито последњих деценија, онај топли осећај братства којим је био прожет цели наш народ, успркос својој вековној политичкој поцепаности. Наша је дужност, да сада тај осећај душевног јединства ускрисимо, и да га подигнемо до висине модерне нацијоналне свести. Ту бе највише да учини држава, а учинит ће највише кад усвоји једно државно име, које може да буде само једно; југословенско. Једно државно име је видљива. ознака јединства, оно је знак окупљања свега народа и опћа застава против туђинетва. Једним именом се афирмише и народно јединство, и једноставност државе, и равноправност свих племена и појединаца из којих св састоји држава. Увођењем једног имена престаје разлика између »нашега« и »вашега«, — свима све постаје наше: и Држава, и Краљ, и Косово, и Зрињски, и Београд, и Штросмајер.

Док држава не узме једно име, не може се провести потпуно јединство. Зато, ко се противи југословенском имену, није искрени присташа јединства и равноправности. Ко је за интегрално југословенство, треба, да. почне од државног имена, јер је ово прва етапа ка посвемашњој унификацији. Најпре се морамо сви осећати Југословенима у политичком смислу, па ће мало помало то исто постати надијонално и за оне који су данас у том погледу само Срби или само Хрвати или Оловенци. Овде сила ништа не помаже, већ само изазивље још жешћу реакцију. Који хоће да силом крсти све Србе и Хрвате у Југословене, ти највише шкоде југословенској идеји. Који пак терају све у јединство, а неће да приме

44