Nova Evropa

затим, након испитивања четворице оптужених, државни тужилац изнео нову тужбу, за дело из 5 87 тачка а (»ва предузеће које иде нато: да владајући Краљ или Престолонаследник буде убијен, затворен, или да се и т. д. — да се кривац као издајник казни. смрћу«), и што је онда суд "осудио на смрт и ону прву четворицу коју државни тужилац у својој оптужби није ни тужио за горње делоз — Или, можда, што је тадашња Врховна Команда још 22. децембра 1916, дакле пре него што су сви осуђени били и притворени, издала наредбу (Пов.ОБр.9760) којом саопштава официрима: да се има позитивних доказа, да су оптужени официри радили на преврату и да иницијатори морају искусити најстрожије законске последице — Или, можда, што је дан кад се је атентат требао догодити мењан, па најзад утврђен за 29. августа, 1916; или, што је истрага поведена, децембра 1916 а увиђај на месту атентата, извршен тек 20. марта 1917 (на седам месеца после атентата!); или, што званични извештај француских полицајаца, као главни доказ за утврђивање постојања дела атентата, није изнесен на, суд, зато што је тадашњи Министар Унутрашњих Дела, Г. Љуба Јовановић, одговорио суду да је тај извештај непотребан за судски претресг — Или, што су многи сведоци сведочили само по чувењу и закључивању, или по наговору, или. чак принудно, или из судског затвора, или без заклетвез — Или, можда, што су пред почетак »ОСолунеког Продцеса« смењене све дотадашње судије, како Војног Суда за Официре тако и Великог Војног Суда, и постављене друге личности, које су се биле истакле као лични противници оптужених и њихових другова, (Бела, Рука), па је и за време саме истраге вршена смена, судија% .... Можда је Г. Протић мислио на ове, и на још друге оваке, »омашке« учињене у Солунском Процесуг Али да је поред ових и оваких »формалних правно-судских омашака« било и других, још стварнијих и крупнијих, тешко да ће ико посумњати коме је ма издалека познато у чему се састоји Солунски Процес, и ко је познавао бар неке од људи уплетених у ону Аферу, било с једне било с друге стране. А ко није био у могућности да прати шта се догађало у Орбији од 29. маја 1908 наовамо, све до Светског Рата и до 'ивгнанства, и ко није познавао ниједног од оптужених и кажњених официра или њихових тужилаца, и судија, тај нека узме у руке дебелу књигу о претресима пред војним судовима у Солуну, и нека се задубе у читање, па ће сам доћи до уверења — несамо с правносудеког и формалног гледишта већ и са гледишта здраве памети и елементарног осећања правде —, да се онако састављена и назидана оптужба не може одржати. ; :

Та, дебела књига о »Тајној превратној организацији«, која је званично издата у Солуну 1918, можда и сама собом није баш најслабији аргуменат за потребу ревизије Процеса. Нека нам буде допуштено да то објаснимо једном епизодом из времена непосредно по уласку наше војске и тадашње СОрбијанске Владе у ослобођену земљу.

Један наш уредник ишао је, у новембру 1918, као делегат Загребачког Већа у Београд. — »Радујући се Србији успостављеној« — прича он »имали смо ми делегати с ове стране једно једино вајкање; стално смо уздисали и узвикивали: само ако је она солунска ствар у реду, само ако ту није било нечег гадног и дивљачког!... У Београду, први човек на кога сам наишао био је Г. Нинчић, па како ми се указала прилика да

155