Nova Evropa

|

покривањем мањка експорта над импортом американским доларима, продужи месецима, па чак и кроз читаву годину. Он је развио: и један економски програм, који би, кад се изведе, и без утицаја американских долара био у могућности да спречи. понован пад наше валуте. Тај би се програм састојао у томе, да се наша привредна политика тако води да наш експорт буде јачи од импорта. Ту треба, држимо, имати у виду следеће. Код аграрних држава, а у ту категорију спадамо и ми, експорт углавном зависи о елементарним приликама. Суша, или каква друга. непогода, кадра је да експорт дотичне земље. знатно смањи, дочим једна изванредно плодна, година може да експортира толики вишак да моментано задовољи све финансијалне потребе и уклони недаће. Форсирањем пољопривредне продукције даје се за кратко време веома мало урадити, барем у нашим приликама. Остало би, према томе, као нешто што се и за сразмерно кратко време даје провести, спречавање импорта иноземних продуката, да би се постигла активна трговинска биланца.

Главна економска, мера Г. Плавшића у циљу поправка динара, услед овога, H састоји се управо у скоро апсолутној забрани увоза. Концентришући читав девизни промет код девизних одбора Народне Банке, он је с овим одборима добио оруђе за провођење своје девизне политике. Ниједан трговац, индустријалац, или други привредник, не може да добије потребне му девизе ако зато нема овлаштење одбора при Народној Банци, — (без »уверења« тог одбора наше даринарнице не пропуштају никакву иноземну робу. Тако ми, премда имамо скоро потпуну слободу за, увоз иноземне робе, без дозволе тог одбора не можемо ништа да увеземо: Моментано, док се не изда нов правилник, девизни одбори при Народној Банци не дају уопште никакове дозволе; без обзира да ли је импорт те робе оправдан или не. И нечекајући тај нови правилник, по разним изјавама PP. Плавшића, и данас се већ поуздано зна како ће у будуће да раде ти одбори при Народној Банци, односно којим бе путем ићи наша девизна политика при давању нових увозних дозвола. Главна је идеја. ове девизне политике, како већ рекосмо, смањивање импорта, те тиме елабљење потраживања за страним девизама. Долари американског зајма имају бити као неки »штрунгбрет« да се инаугурише та политика и за прво време попуни евентуални мањак у нашој платежној биланци. Довде се ми, углавном, слажемо са Г. Плавшићем. Једино форсирање нашега експорта, и настојање да се смањи импорт иноземних, специјално конзумних артикала, у стању су да стално и трајно поправе нашу валуту. Туђа помоћ, било у облику зајма било разних кредита, делује само дотле док се зајам или кредит не утроше а онда ствар иде опет старим током.

Али, пут којим је ударио Г. Плавшић да дође овом политиком до практичних резултата, по нашем је мишљењу скров погрешан. Уском кругу особа око одбора Народне Банке потпуно је препуштено да одлучују о читаву нашем импорту. Не Министарство Трговине има да води пашу спољну трговинску политику него ти одбори. Прво у што двојимо то је компетенција тих људи у тим одборима. Премда као појединци они играју знатну улогу у нашој привреди, ипак им не достаје потпун преглед да би могли одлучивати да ли је импорт ове или оне ствари потребан и оправдан или не. Друга је мана ових одбора, што ће се дневно догађати да ће одбор при једној филијали Народне Банке бити сасвим другог

198