Nova Evropa

н вакок уопће и смртну осуду 1п сопстефо. Покрет који се равмахао по читавој Југославији противу извршења, смртне осуде над Керошевићем најбоље доказује, колика, је Про 7 између Министарског а и јавнога мнијења.

Али ја ћу поћи даље, и потпртати њу у горњој реченици: »изгледало би, дакле, да је тузлански суд судио по закону« ријеч »изгледало би«. Поступак тузланскога суда само је привидно законит; он није зиконит у својој суштини. Или, да се блаже изразим: тузлански би суд још увијек остао био на законској основи, да и није осудио Керошевића на смрт; он би могао наћи оправдања у данашњим нашим позитивним взаконима за осуду која, нако би била евентуално врло строга, не би била крвава. Многи, чак се може рећи сви, туже се на застарјелост многих казнених закона што још вриједе по разним подручјима наше јединствене државе. И с правом се туже, поздрављајући реформну унификацију свих тих закона, која се баш сада спрема. Ипак то још увијек пе значи, да. би застарјелост ових закона била толика да оправдава сваку строгост при суђењу. Ријетки су управо случајеви, кад судад н на темељу тих закона не би могао бити блажи и праведнији него што изгледа, да би сам закон то хтио да буде. Јер сваки и од ових садашњих позитивних казнених закона. захтијева за злочинство несамо тав. објективни учин- већ и субјективну кривњу; и док доказани објективни учин не може и не смије ниједан суд порећи, субјективна кривња јест углавном питање његова увјерења. Нема казненог закона на, свијету, а неће га ни бити, који би прописивао суду, када ће све сматрати оптуженога кривим. То је напросто немогуће, јер би онда човјек морао бити обичан механизам без душе, и то и судац и онај коме се. суди, и исто би тако за просуђење чина биле одлучним само. вањске његове околности као такве (без обзира на, оно што се из њих на унутарња мотиве оптуженога даје закључити). Субјективна кривња питање је нутарњости несамо оптуженога, већ и суца, јер њу не може да одгонета, нли боље рекућ да шаблонизира, ни она дефиниција, субјективне кривње нашег казненог законика, да је »накана зла несамо онда кад се буди прије буди пригодом чина, или пропуста, управо промисли и одлучи зло скопчано са злочинством, него и т. д.«, будући да, још увијок остаје питањем: шта значи то »промислити«, и када је у конкретном случају тужени о»промнслио ин одлучио« злоз То питање ставља савјеснога суца у још тежи положај колебања, кад има да уважи 8 2. нашег казненог законика, гдје се набрајају случајеви код којих »зла -пакана, не има мјеста«. Ту је, напримјер, случај, ако је тужени био у стању да се не може користити разумом; ако чин учини у доба, кад је луд, или у таквој збрци осјећања да сам није знао шта чини; даље, ако зло настане случајем, немарношћу, или усљед незнања посљедица чина; и напокон, ако се почини неодољивом силом и у праведној нужној обрани. Колико ли пространог поља суду да кривњу рестринктивно тумачи“ Колико ли могућности, да остане праведан, све кад би слово (голо слово) закона у својој престрогости и пријетило бити неправедним! Како прије сто година тако још и данас говори закон о лудости онога који учини кривично дјело, a, говорит ће још дуго тим језиком — ријеч је остала иста; али колика, је разлика између схватања шта, је лудост прије сто година и данас! Кога је судан прије сто година. сматрао нормалним, и на темељу закона прогласио

321