Nova Evropa

кривим, данашњи би судац често на темељу нетог закона прогласио лудим и ријешио кривње; закон је остао исти, и ријеч је остала иста, али је напредак помоћних криминалних зпаности толик да је појмове понекад сасвим измијенио. — А »неодољива сила«“

- Тенденца криминалистике не иде толико затим, да мијења законе. њихово слово, колико. затим, да мијења њихово схватање, њихову примјену. Ту тенденцу мора да осјети, и да за њом иде, прије свих других. судац. Он мора бити модеран, савремен, социјалан, мора да проживљава све оно што проживљује његово вријеме. Мако он има да проводи закон. он не.сомије постати његовим робом, јер закон је само средство суда, и има да послужи опћенитој сврси — правди; а схватање ове, или боље рекућ она сама, јест релативно. — Прилично је сигурно, да ће сви кавнени закони будућности, баш као што су чинили ин они садашњости или прошлости, претпостављати за злочинство кривњу; само што ће се појам кривње стално развијати, и у своме развоју донекле мијењати. Узмимо "као примјер науку о гомилама, о њиховој пенхологији, о њихову криминалитету, нтд. Под кутом данашње науке ишчезнуће кривња, па према томе и кажњивост, многих индивидуа које би још до недавна многи судац мирне: душе прогласио кривим н казнио их. ;

Ако су појмови криминалнога закона већ прије рата били подвргнути промјени, онда је још потребнији и природнији радикалан њихов развој послије рата. Објект казненога закона — а то је, на крају крајева, више вам човјек него његов чин — послије рата у многом се промијенио; има, дакле, да се донекле промијени и ехватање његове душе, пи његових дјела. Нов човјек, поратни човјек, потребује можда и нов закон; али сигурно, ни много више, потребује повог суца. Поратни судац не може да остане предратним суцем; кад би то остао, могло би му се десити, понекад, да прогласи делинквентом и онога који није крив.

„Вастарјелост, дакле, казненог законика није могла бити, сама по себи, запреком тузланскоме суду да буде модеран, широког схватања, нити га је силила да у Керошевићеву чину види кривњу која је претпоставка 810чинству уморства, и која има посљедицом емртну казан. Напротив, баш је случај Керошевићев давао много прилике и оправдања за модерно зехватање појмова нашег ма н застарјелог законика. Овај чланак не може, разумије се,-бити правном обраном Керошевића, и нема претензије ни да реасумира главне моменте O али ћу споменути бар неке моменте. : OI Казнени законик претпоставља нормалне "прилике, нормалан живот, нормалне људе, и нормално друштво. Долази један човјек, и усријед те нормалне средине повриједи које од добара признатих по друштву; друмштво на тај чин (злочин) рвагира: кажњава. То је тачно. Али сад долави модерна криминалистика да испита, да ли су све оне претпоставке важило, т. ј. да ли су прилике биле нормалнез И она приговара: оптужени је био, рецимо, сиромашан, слабо одгојен, или је био (болестан, можда су га раздражили, можда му је друштво учинило какву неправду, и TT. vl; разумије се, све то утјече на просуђивање кривње, или бар на величину казне. Дотле имамо случајеве тав. друштвене неправде. Још друкчије стоји ствар — ва оптужонога повољније — ако имамо случајеве чак друштвеног. злочина у техпичком смислу ријечи; а такав је случај код

922