Nova Evropa

Pored njih ćemo naići na »proroke«, kako ih narod zove; tačnije, na vidovite ljude, vrlo često ženske, Oni neprestano vide snove i otkrovenja, a u njima Hrista, Bogorodicu, i druge svece, te od njih primaju uputstva da poste toga i toga dana, da se pričeste, da posete to i to .sveto mesto, da pronadju negde staro crkvište, koje kada otkopaju postaje naročito omiljeno mesto za skupljanje pobožnog sveta, No nekoja otkrovenja izlaze iz uskoga kruga lokalnoga i svakidašnjega života, i »proročice« objavljuju za vreme rata: da će Srbija biti pregažena, ali će se osloboditi; a posle rata — može biti ne s istom рго:ročkom svežinom, nego zanesene uspehom зуоба prvoga proroštva — kazuju, da će kralj Aleksandar postati car, itd. I gdegod se čuje za takog jednog »propovednika«, »proroka«, ili uopšte nekog istaknutijeg religijoznog vodju, ljudi se okupljaju oko njega, on postaje izvestan centar za »pobožne«, ili šča zovu i u druga mesta. Biva više puta da taki ljudi i izgube svoju prvobitnu religijoznu sadržinu, ili da je neprimetno pretvore u zanat, štaviše da ostane samo pretvaranje, osobito ako se jače istaknu u svojoj sredini; ali kretanje religiJozne duše narodne izbacuje uvek nove i nove na površinu, koji zamenjuju ono što je izgubilo unutarnju vrednost,

Rekao sam da imam razloga misliti, da to sve nije samo lokalna pojava, Slične stvari se mogu naći i u sasvim drugim sredinama, U žurnala »La Revue de Paris« (decembra 1921, januara i februara 1922) izišla je priča francuske spisateljice Marsele Tin er (Marcelle Tinayre), s imenom glavnoga junaka u natpisu: »Priscille Sćverac«, Priskila Sevrak je francuska protestantkinja, stara devojka, fizički slaba ali jake volje, koja zaradjuje svoj hleb služeći budzašto po privatnim kućama. Ona ne preduzima ništa samostalno, nju na svakom koraku rukovodi Gospod, od koješa prima zapovesti i naredjenja. Gospod joj otkriva da ruski car, »šovek saveta Božjega« {Priskila uvek govori biblijskim stilom, kao što joj je i ime biblijsko), nije poginuo, nego je samo sakriven i čeka da se pojavi, pa da stupivši na čelo svojega naroda spase nevaljali svet. Nju je Gospod izabrao da ode caru i pomogne ба u tome, Ona ide, traži 8a, i misli da ga je našla. Gdegod se pojavi Priskila, ispočetka je smatraju za ludu '{to kao da čini i sama spisateljica), zatim je svi zavole, naposletku vide u njoj sveca ili misterijozno biće, kojega se treba i pribojavati da ne bi inače naškodilo, Uticaju njene prostodušne osobe podležu i najmaterijalističkije ličnosti, Spisateljica izrekom priznaje da je tip uzela iz života i samo je rasplet u priči doterala prema svome naћодјепји. Nije teško povući paralelu izmedju naših tipova i Priskile Sevrak. Naši se zovu »proroci«, a Gospodja Tiner kaže za Priskilu »d evineresse«, Naši dobijaju naredjenja, a Priskila oseća u sebi unutrašnji glas, koji joj »naredjuje« {»ordonne«) ili izdaje »zapovesti« (»eommandement«), Sličnost je i u izrazu lica. I za naše »proroke«, i uopšte »bogomoljce«, vredi skoro ono isto što spisateljica kaže za svoju Priskilu: ima gotovo prijatne crte, melankoličan osmeh na usnama, neuporedive oči: velike, malo udubene, s providnošću pla-

18