Nova Evropa

|| | | |

упропашћених снага земље. Баш у то време појавила су се у штампи генвалошка, извођења бившега министра из странке напредњака, и блиског пријатеља краља, Чеде Мијатовића, под насловом »Балшићи« (»Гласнике Српског Ученог Друштва, књига 66 стр. 147—227), којима се доказује, да и краљ Милан и краљица Наталија воде, по женској линији, порекло од старе српске династије Немањића. Тим историјским извођењем писац је вероватно хтео, по могућству, да ускрене у народу силно поколебану популарност Миланову. Он је могао претпоставити, да ће везивањем крви Милана са славном н популарном династијом, под чијом је владавином српеки народ у ХШ и ХЈУ столећу достигао апогеју своје моћи, учинити краљу лепу услугу. Ове је било узалудно. У наше време, љубав народа, и популарност ствара, се не генвалошким везама, са старим династијама, већ самопрегорним радом на благостању народа у складу са народним правима и интересима. Милан је био човек довољно бистар, н разумео је да је за њега остао само један излаз: давши земљи демократски устав који је, с незнатним изменама, остао у снази у Србији, затим и у Југославији, све до Видовданског Устава —, он се 1889 одрекао престола у корист свога сина, и оставио Србију.

Одрекавши се престола, Милан се није одрекао и уплива на политички живот Србије. Игноришући сина и потчинивши га своме упливу, он је продужио да се меша у све унутрашње и спољашње послове земље, изазивајући тиме разне криве и промене, с једне стране, и мржњу народа с друге стране. До тога је већ било дошло, да је његов рођени син, на крају, био принуђен да му забрани улазак у Србију. Неколико месеца, после тога Милан је умро, у Бечу (крајем јануара 1901).

Миланова судбина није послужила за пример његову сину. Краљ Александар, наследив очев карактер ни нарав, наследио је и његов начин у владавини земље, чиме је у народу изазвао опште незадовољство, завршено катастрофом која се одиграла у Београду (ноћу, уочи 29. маја 1908 године). |

Доласком нове династије, унутрашња борба, између владаоца н народа. одједном је престала, и отпочео је нормалан политички живот у земљи, који је трајао све до Балканског Рата 1912 године. Краљ Петар био је стварно уставан владалац, и умео је да сачува љубав свога народа н у најтежим данима његова привременог слома. Умео је да прерогативе круне одржи у складу са жељама н правима широких маса; успео је да српеку државу попне на такву висину, на којој од постанка никад није била. За његове мудре и опрезне владавине, Србија је постала. југословенским Пијемонтом. Да би спречила бесомучну бугарску пропаганду по Македонијн, У то време, једна група активних официра, ствара, нацијонално-револуцијонарну организацију »Уједињење или Омрт«, која после Балканског Рата долази у сукоб са радикалном странком. У земљи, радикали умало не изгубише власт; у избеглиштву, ситуација се окреће у корист радикалне странке, јевр ту се она директно наслонила на моћну француску потпору. Патријотској организацији вешто се подмеће злочин издајства, задобија со апробација регента, заводи се нечувен терор над политичким противницима, — и све се то, на крају, завршује фамозним Солунским Процесом.

114