Nova Evropa

досније, нису све способне појединце подјармиле страначке дисциплине, има чак и сталежа без готове организације која би могла овде да смета. Дакле, наше друштво није без средстава на расположењу, да своју функцију везе са друштвом руским покуша и изведе. Ради се о нама, самима. Образовање слободи и слободарству, оптимизму и идвализму, врлинама и моралу, не може да настане ни из чега. Самозвани учитељи и звучне речи овде мало вреде. Помоћ државе је чисто негативна. Наше државне границе овде су крајеви света. Да, напредујемо, морамо се учити; учити се можемо једино на делу, на раду. До вишег степена можемо се уздићи једино трудом и вежбом. Све дакле зависи од нас самих и једино од нас самих. Ко се отима, нема права да се тужи ако буде покорен. Нема, врлина урођених. А и онај ко може да покаже урођену врлину, слаб је човек ако је у животу није удесеторостручио! Упражњавањем у добрим делима постаје се и бива добар. Да ефекти напора, и школе друштвене доведу до достојног резултата, мора се под идејолошком базом дати још један темељ материјално-технички, значи да, покрети имају да, су споразумни међусобом и да се тако здруже и испомажу, Док главни правац свих кретња мора, да буде уједињен и један. Све то није посао само за Херкуле, све то можемо ми обични и мали људи да остваримо, ми можемо да наше друштво подигнемо, ми можемо да га обогатимо и облагородимо, и ми можемо да га ујединимо. Уједињено, јако, и уздигнуто, оно ће да корача у лешшу, светлу, и срећну будућност.

Као полазну и једину станицу посматрања и опредељења имамо да узмемо, У овоме случају, само двоје: то је глад која, постоји и напредује у Русији и мори људе, и наше најближе речено индиферентно, девинтересовано душевно стање. Многи сумњају да је то уопће душевно стање, јер као да се ради о чистој бездушпости! Све позивање на, човекољубље, на, морал, на Оловенство, остало је без успеха; сви прикази светлих примера дивних радника и благородних јунака код првих и признато културних народа и држава, на томе пољу, сви су прошли без трага, јер мрачни су и уски наши видици. На узбуне и вапаје остале су глухе уши! И само се тешком муком даје уздржати елементарни гнев, да не подвикне широм и дуж целе Југославије: сви ви, жене и људи, госпође и господо, Срби, Хрвати, и Словенци, што св грејете ув пећи, мастите око столова, и љуљате децу на крилима, да бог да не дочекали глад и кугу, када се руше куће над главама, кад деца издишу на праговима, кад грчеви муче црева, да бог да не јели земљу и дрво не глодали! Само тешком муком савлађује љубав елементарни гнев, и шаље очајну поруку: нека, се једном из закутака извуку сви они разочарани а добри људи наши, који ћуте и пуштају пред себе гомиле грлатих никоговића, нека, се појаве и јаве ти добри и вредни људи, нека нам пруже руке, да се обрадујемо, да, се оснажимо, да се охрабримо, и да не малакшемо на путу којим идемо, ради спаса земље и добре ствари.

Др. Лаза Поповић.

211