Nova Evropa

„čas tamo zavitlavaju, U političkom i javnom životu našem mi jedino i bolujemo od nagomilanih prepreka odabiranja, Zato tamo i kipti i vri od zabluda, i sva je sreća što će to sve da se samo od sebe sroza, Ne radi se o tome da se nasuprot bolesnoj, politički javnoj strani života, spase druga strana, strana privatne inicijative, da se uopće na taj način postave i konstrujišu suprotnosti izmedju obe strane, — jer obe zajedno tek daju normalnu i jedinstvenu celinu života, — nego se radi o spasavanju dobre snage, da se ona očuva, da se održi, da se probudi, da se razvije, kad ne može na jednoj polovini a ono na drugoj, ne za ovu ili onu polovinu nego za zajedničku sredinu, Naš privatno Javni život nije ogradjen branama kao onaj drugi, i zato nam ostaje slobodan, dobar još, i naš, To treba da se spase. Jer nije sve .ono privatna inicijativa što se tako zove, i nisu sve pokretači koji se kao takvi potpišu, Ž

Русија још увек умире од глади.

(Ва илустрацију, како је још немоћна у нас приватна иницијатива — о којој говоримо на уводном месту у данашњем броју — и како се тешко развија, односно с каквим се тешкоћама има да. бори, и крај најбољих намера, и кад се тиче највеће ствари, може послужити рад и успех Одбора за помоћ гладнима у Русији, који је у Загребу основан пре више од годину дана, и који сад приступа главном сакупљању прилога те се обраћа у ту еврху свима слојевима и круговима. Југославије.)

Према поузданим вестима о стању прехране у Русији, види се да је жетва и опет силно оманула. У једној се губернији, например, очекивало и предвиђало 60.000 тона, а. добило се само 9.000 тона жита (Саратов). Све је лепо и богато изгледало, али су дошле непогоде, олује, суше, и жетва је страшно подбацила. Објаве, које су говориле о билијонима тона. жита. што ће их срећна и берићетна Русија моћи прошле јесени извести и продати — (са, коликом је то само злурадом радошћу наша жута штампа обнародовала!) — свршиле су тешком и туробном констатацијом, да је жетва већ сва поједена, и да је децембар месец, месец издашнога оца Николаја, Рождества Христова, и Новога Лета, опет месец глади. Глад је дажле већ почела поново, и она ће да се развија, да расте, да се шири, и да као страховит пламен уништења опет обузме, сможди, и прождере милијоне људских бића, и некад рај земаљски претвори до краја у пустињу. Право имају сви они који ба сада зачуђено, и такорећи огорчено, кликнути: па зар има тамо још кога да умире од глади, зар није све већ помрло што је морало, и зар се остатак није разбегао! — право имају, јер није све још помрло, и нису се сви сироти људи разбежали, — још их има на милијоне живих, иако ослабљених глађу, измучених болешћу, остављених и заборављених, да крај живога ни ситога човечанства дочекају и поднесу срамну и дивљачку смрт од глади! Дакле још то у Русији није све свршено и готово Није!..--

206