Nova Evropa

позлило и гаде се. Гомиле се окрећу за судбином. Превлађује занос! Питамо се : да ли ми само не знамо и не умемо да, се послужимо државом као изласком из пустиње каоса, или смо ми неспособни у основи зато, неспособни уопштез Падамо у сумњу: можда, није праведно заслужено што смо у децембру 1918 добили, па, је зато и проклетог!...

И тако настаје велики покрет враћања на стара огњишта и на светиње старе. Погрешка, је, каже се, у помешању разнороднога, —: треба опет да, се разделимо! Идеја још није јасно прецизирана, али — према овом резоновању — може да се овако постави: постоје неке апсолутне вредности делова, које заједно не могу да се снађу; осим тога постоје те вредности и зато што то већине хоће. Да те вредности постану средиштима културнополитичких ресурекција, имају оне да оцртају и оделе и периферије својих кругова делатности и масе свога људског садржаја; када, то буде, онда. је опет све по старом, новога, нема, па, ни каоса, нема! — Да ли да буде, ин какав да буде, савез тих култура, о томе се не говори. Доста, је, у најбољем случају, политички савез: то је држава, која, већ постоји, — она ће да се одржи и да, остане, јер је тако написано. У тој ће држави да јачи гази слабијега. А то је природно и тако је увек било. Притом увек још остаје културна. апсолутна слобода, а то је за задовољство доста. Када се раздељене и појединачне културе израде, изграде, заснте, развију до највећих могућности, = што може да, апсорбује многе векове, — још увек онда има времена и шансе да се и културе сједине. Дакле: ми се враћамо нашој старој кући, одморнћемо се, умирнти, ојачати, и добити времена. Зар то није јасног Зар то није позитивној Већ и зато што се на тај начин умањује површине трења! Преостајао би рест оних чија је еволуција отишла даље, — то су такозвани Југословени. Може и њихова еволуција да буде само спољашња, механичка. Преостајао би зато још један мањи рест правих, чија је еволуција битна. Али кога интересује њихова, функција, — нека, је они сами себи нађу и определе; они треба да. разумеју ново. Већина, тога не зна, зато се држи старога, јер то разуме! Њој и сама реалност даје за право: то што се дешава само од себе, ето то је оно што она хоће! Природа. сама, показује путеве којима треба ићи. Природни излаз је и једини излаз. Ако тако и не говоре сви гласно, тако сви мисле, и слажу се с тиме. Каквом млађем човеку може да буде смешно што гесло: напред! гласи у ствари: натраг! Али је то реално, и тако! ...

Али ту резоновање пије довршено, и што идемо даље иде и оно све даље. И кад бисмо ослушнули, чули бисмо отприлике ово.

Мораћемо можда ићи и даље натраг па рећи: ако у саставу једне државе са три или више сепаратних култура лежи очигледан апсурд, онда пристајемо да и државу разделимо, па да будемо каквитакви суседи, кад не можемо и нећемо да будемо једно! У тенденцији да нађемо излаз из каоса. ми имамо права да мислимо у правцима крајњих конзенквенција. Утолико пре што ми притом не морамо да поричемо југословенску интеграцију за даље неко време, — ми је само одлажемо. Ако јој нашим одлагањем наносимо вреда, и то је нрелевантно; јер вредност југословенске интеграције није још доказана. Можда, је и најдубља и најача интеграција. југословенска. сувише уска за пролаз у човечанство. И можда је једна групација која одговара географско-антрополошким одношајима — као што је, напримор, једна дунавека конфедерација, — природнија и истинитија од групадије

284