Nova Evropa

тошћу и с истом љубављу целокупни народ. Од дана у дан то је мишљење задобијало све више присташа, и захватало у народу све дубљи корен, да га никаква реч и ниједан човек — макако омиљен био — не би могла обескрепити. Хтело се противу те и такове управе подићи свој глас, показати своје незадовољство. Има ли боље и лепше пригоде зато од избора, у којима се тихо, без емоција, али свесно, очитује задовољство или прекор:

Ко је најбоље умео запазити тај дух незадовољства, и ко св је највише знао њему приближити, тај је постао вођом; а ако су вође умели указати на неки, ма и мутни, излаз из каоса, тада су постали носиоцима, покрета, а понекад и свецима. Мако су они, у ствари, у свему томе само спорадичну улогу одигравали. Јер, наместо — рецимо — Радића, могао је бити и Предавец, а наместо Предавца могао је бити Кошутић; или, наместо Спахе могао је лако бити Коркут, или чак и Маглајлић, и т. д. Име је споредно, — сваки би био успео, ко би хтео, знао, и могао, ући у ту поворку и пустити се низ струју, а често и понизити се пред њом затајивши своје властито убеђење и обуставивши редовите функције мозга, И учитаљ Кордић — без и против Радића. — успео је у Херцеговини, као нико други. И он је ишао са, струјом. 5

Они, који су се испречили, који су хтели рашчињати, разглабати, пустити уму да бар донекле несметано врши своје функције, — ти су остали осамљени, а често су и прегажени, Некоје од потпуног пораза, спасао је само дуги и несебични рад у народу и за народ. Тако се морало догодити, да су највиђенији и најспособнији били присиљени остати пострани, или су на изборима прегажени; а незнатни, нечувени, и људи сумњивих моралних квалитета, прошли су и изабрани су.

И на другој се је страни исто догодило: предосећање опасности за, постигнута добра, која хоће неко да поруши и поцепа, дало је победу ономе који је то знао најбоље искористити, увеличати и умножити, и који је знао истаћи себе као јединог могућег спасиоца. Није то морао бити баш Г. Никола, могао је бити и Г. Раде Пашић. Резултат би био исти.

А сада, да св поновно запитамо: ко је дакле победио Је ли великосрпска идеја, или замисао неке магловите човечанске хрватске републике, или што сличној Ми смо већ дали одговор: победило је Југословенство У првим својим, несвесним, дубоко засађеним поривима. Победио је глас што га оно надасве поставља: све што је народно има се употребити искључиво за, целокупан народ; једна љубав мора миловати једнако целокупан народ, и очинско око мора, видети само и једино целокупан народ. Па онда: не дамо цепати, не дамо делити народну делокупност. То су речи које се изговарају, и које се садрже, у великим изборним паролама;: »Велика. Орбија« и »Хрватска, човечанска, миротворна, сељачка, република«.. Оно је суштина, а ово су прилепци искићених хаљина, дакле нешто посве неважно, што ће се само по себи подерати па, отпасти.

Зато ми, да искрено кажемо, и не разумемо то лелекање и јадиковажље новина и људи. Пођите сада у села, да. видите, како ти исти који су дали своје гласове за Велику Орбију, и за Хрватску Републику, и за Спахине аутономије, и за Корошчеве јединствене Словеније, плуже и бразде скупа, посуђујући један другоме и плугове и коње и волове и радне снаге; погледајте их где скупа. бацају семе у земљу, где из једне чутуре пију воду,

347 | i