Nova Evropa

umorstva i dosad, švercovalo se i, дао Боб, švercuje se, u Jugoslaviji naveliko, i »šibuje« na sve strane, upravo od Rata i od oslobodjenja ; ali nikad još nije svet tako izgubio glavu i toliko se zgražao nad jednim jedinim konkretnim slučajem kao ovaj put, Pre Paskijevića, kao da je Jugoslavija bila raj na zemlji, i ljudi u njoj andjeli : kapitalisti i bankari jeli su suhi hleb i pili čistu vodu, sveštenici su išli bosi, lekari lečili a advokati branili badava, carinici su pošteno vršili svoju službu, i švercera uopće nije bilo ; u Zagrebu, specijalno, banke nisu krijomčarile devize, poddirektori nisu obijali kase svojim direktorima, novine nisu gurale creva u mozak, »Alrauna« nije doživela tri izdanja u osam dana, u kazalištu nije prikazivan »Vukodlak«, i tako dalje u nedogled, — svega toga kao da nije bilo, već je škola bila školom u punom smislu, porodica porodicom, crkva crkvom, i ljudi ljudima!.,. A sad su eto pukla dva metka iz revolvera, negde tamo ispod Cmroka, i sve se u taj mah okrenulo tumbe, i ceo je Zagreb progledao, i osetio da ima nečeg zašto je on držao da ga nema, jer ga dotle nije video! Niko nije video, i nije razumeo smisao toga, da su za poslednjih godina banke i menjačnice počele da niču kao gljive iz zemlje, da je svaki bakalin trgovao drugim nečim nego dotle i da je svaki kelner »radio s valutom«, da su zagrebački podrumi bušeni za barove kao bunari, i da se u tim barovima nije uvek nazdravljalo »Lepoj našoje — kao nekad po kaptolskim krčmama —, da se po kavanama i na trkama kockalo na hiljade i stotine hiljada, da se u Nikolićevoj ulici i oko nje svake noći otvaralo tržište bluda i razvrata, da se po carinarnicama i slagalištima kralo i haralo i varalo, da se po uredima delilo mita i protekcije kao nikad pre toga u istoriji sveta, — da je sve to, i sve drugo, moralo uroditi nekim plodom, i da je taj plod morao jednom sazreti... Otkud tolika zabrinutost i zabuna odjedared, iz nebuha, usled jednog ciglog slučaja ; i je li to ogorčenje iskreno i čisto, kako se pokazuje, ili ima tu možda još nečeg što se jasno ne vidi na prvi pogled? — Što duže mislimo, i što više posma-– tramo šta se radi, sve više naginjemo ovom poslednjem zaključku,

Našlo bi se, držimo, u tome preteranom zgdražanju Zagreba nad jednim umorstvom, kad bi se zagledalo malo bolje prema dnu stvari, dosta potajne griže vlastite savesti, i tugaljiva osećanja, da je sve to u nekoj posrednoj vezi s onim što sami doživljujemo, i u čemu sudelujemo, — da smo takoreći svi mi u taj zločin nekako upleteni, Paskijević je plod nečega, završetak nečega, što se dešava medju nama i s nama i u nama, i u čemu svi učestvujemo, To je jasno, s koje god strane pogledali na stvar, Tako je Paskijević pokazao, da nacijonalizam ne može da bude totalnost našeg života, jer se ispod plašta nacijonalizma pružila naga, pokvarena strvina celoga društva, U naprasitom osvetljenju zločina ukazuje se put u mrak, — pod imenom najslavnijega Hr voja živi jedna nakazna životinja a ne i čovek, »Hrvoje«, to je obmana, i prema sebi i prema drugima ; isto kao što su i reči : »Od danas više nemam sina«, I taj otac, i onaj koji pruža sinu-nesrećniku revolver da se ubije, odriču se uzaman svoga udela u činima i u držanju svoje dece, svi su oni, i svi mi, odgovorni za sve što se dogadja.

474